Nase vreme i drustvo naseg vremena pati od nemira. Danas, vise nego ikada, preti opasnost da ovaj svet dozivi katastrofu, da ovoga sveta nestane; da cela nasa planeta postane upaljena buktinja u vasioni i da plamti neugasivim plamenom. Teska je bila kazna ljudskom rodu potopom u ranoj istoriji covecanstva, ali bi teza i potpunija kazna bila danas, jer su gresi ljudski umnozeni. Srca su ispunjena nemirom i licemernim mirom i u njima nema ni jednog kutka za pravi mir. Ljudi nasih dana sve su nespokojniji, bezdusniji, nesrecniji. Udaljuju se ljudi od Boga i zidaju, nezavisno od Boga, neki svoj napredak. Ali im sve to njihova pakost i zloba neprekidno potkopava i rusi iz temelja. Pakosno zavidan, covek se sa covekom glozi, nastaje nered, radja se svadja. Svadja dvojice, cesto puta je iskra iz koje se razvije citav pozar sto zahvati i citave narode, pa ustaje narod na narod i pocinje nemilosrdna borba puna neljudskosti. To je rat i on ne stedi nikoga. Ljudi podivljaju i zaborave na svoje nebesko poreklo, pa ljudskoj pitomosti i toplini nema mesta u njihovom srcu. A kada rat prodje vide se znaci i posledice zverstva: tu su svezi grobovi; tu su potoci krvi; tu je mnostvo unakazenih invalida, udovica bez muzeva, sestara bez brace, sirocadi bez roditelja, staraca i starica bez sinova - tugu koju je rat ispisao, suze uporno spiraju i brisu. Ali, sve bez uspeha: njih vise nema; kud se god okrenemo samo zgariste i rusevine, ponajvise u dusi. Tek tada, ljudi osete tegobu nemira i zavape za mirom. Pozele atmosferu mira. Ali postavlja se pitanje, koji su oni to mir zatrazili u dusi i srcu svome, i koji su mir dobili?

  Gledano socioloski, psiholoski i teoloski postoje tri vida mira. Covek se uvek povodi za onim mirom koji mu je u tom trenutku najprihvatljiviji. Jedan od njih je Politicki Mir, njemu ljudi najlakse i najcesce pribegavaju. To je mir forme ali ne i sustine. Taj mir ne zna za tiho spokojstvo srca i duse, vec samo za javni mir u drzavi, u svetu. Taj mir uopste ne resava zagonetku nemira, vec je cini jos zamrsenijom, zagonetnijom. Umesto da savest daruje spokojstvom, on je daruje grizom. Sastaju se politicki prvaci i razgovaraju o miru, a kada se rastanu, uzurbano, ali smisljeno rade na nemiru. Taj mir je pritajni nemir, prikriven providnim i slabim kao paucina pokrivacem toboznjeg mira. O tom miru ne pevaju horovi andjela nad Vitlejemskom pecinom. Vise puta gledali smo na slikama i u raznim filmovima mirne i poslusne robove rimskih gospodara. Sa koliko su poslusnosti, protiv svoje licne volje, radili na imanjima svojih gospodara! Zarko sunce ih je nemilosrdno peklo, uz slabu ishranu do potpune iscrpljenosti, oni su, hteli ili ne, bili mirni i poslusni. Ni o tom miru, miru robova, ne pevaju andjelski horovi na vitlejemskom nebu. Sacuvaj Boze, da bi pevali i mi za njima kroz vekove i ponavljali himnu ropskom miru. Ropski Mir vise je nemir nego mir. Njega ne zele ni robovi, ni slobodni.

  Mi hriscani sa ropstvom, niti bilo cim ropskim, nemamo nista. Nas ideal je Sloboda! Dosta je bilo za rod ljudski, sto su ljudi u Starom zavetu robovali satani. Nas je Hristos oslobodio i od rubova sataninih, ucinio nas sinovima samoga Boga - Oca naseg Nebeskog. On nas je ucinio slobodnim i time pozvao na slobodu. I Apostol nam porucuje: "Stojte, dakle,u slobodi kojom vas Hristos oslobodi, i nedajte se opet u jaram ropstva uhvatiti". (Gal. 5,1.) Zato pomislimo na mir slobodnih i zavapimo za njim. Mir slobodnjaka - to je Mir Bozji! To je Mir u Hristu, mir koji se sastoji u tihom i toplom spokojstvu duse. Gde nema slobode - tu nema ni mira, a sloboda i mir postoje samo u Bogu; van Boga ih nema, niti moze biti. Mir Bozji ispunjava dusu i kada se postigne mir dusevni, tu je vec i javni mir: odnosi medju ljudima i medju narodima, sredjeni su. Tako je dakle problem coveka resen obostrano. Mir Bozji koji treba da se useli u nasa srca, to je onaj mir koji vlada u carstvu kome je Bog car - to je mir Carstva nebeskog. Mi njime, iako na zemlji, dozivljavamo nebo. Osecajuci radost nebeskog carstva, hodimo putem koji vodi pravo u to carstvo. Taj mir nas povezuje u jedno i od nas cini jedan organizam. Jedino u takvom miru i u takvoj harmoniji mozemo negovati svoja nezna i topla jevandjelska osecanja i manifestvovati ih u svome zivotu i radu. Tek tada ce sav zivot i rad nas ici na slavu svetog imena Bozjeg, a na spasenje nase. To je hriscanska kultura, kultura mira, koja se gradi u miru - ne politickom ili ropskom, no u miru Bozjem, miru kojeg je Rodjenjem Sina Bozjeg darovano od Neba Zemlji i od Boga ljudima. Ima li dobra izvan Boga i mimo Boga? Nema, niti ga moze biti. Gde Boga nema, svaka je radost prazna; a gde se Bog pojavi, svaka tuga nestaje. Gde dopiru zraci "Sunca pravde", tu nema mesta za tamu nepravde. Jedini je Bog slobodan od nedela i rdjavih misli i osecanja i od neprijatelja nad sobom. Otud i potreba roda ljudskog za Njegovom voljom, koja je sustinska, ispunjena ljubavlju, prema celoj tvorevini Vasioni, ali posebno prema coveku, kao kruni stvaranja sveta.

  O Bozicu, Bog zemlju pohodi. Cini to vec 2000 godina i to sa jasnim i ljubavlju ispunjenim ciljem: da nas ljude razveseli, da nam vrati spokojstvo i mir koje smo izgubili, da se useli u srca nasa. A te radosti i mira nema i nece je biti dok se Hristos ne useli u dusu covekovu. "Nema dana bez ocnoga vida, niti prave slave bez Bozica" kaze veliki pesnik. Ako pomisljamo na spasenje svoje i spasenje brace nase i celog roda ljudskog, moramo se setiti Hristovih reci: "Bez mene ne mozete nista ciniti". (Jovan 15,5.) Trenutak je da se oslobodimo svega onog sto nije na Bozjem planu vecnosti. Da nasa srca postanu jasle u koje cemo smestiti novorodjenog Mladenca. To ce nas uciniti srecnim i tako cemo Boga doziveti u sebi, jedinog Mira, Tvorca i Mirotvorca, Gospoda Isusa Hrista, kome uglas sa bezbrojnim, bestelesnim nebeskim silama, zapevajmo svi skupa:

Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja.

protojerej Savo M. Arsenijevic