Slovo Dragomira Brajkovica u crkvi Sv. Arhangela Mihaila u Torontu

  Ekonomska, idejna, politicka, stranacka i druga srodna pitanja traze kompetentijeg i obavestenijeg sagovornika. Nema sumnje, ova pitanja egzistencijalno tiste naseg covjeka i bez njihovog razmatranja nemoguce je odrediti nas polozaj i naznaciti perspektive. Moja znanja iz tih oblasti su nedovoljna da bi adekvatno zadovoljio vasu ali i vlastitu znatizelju. Mogao bih o njima govoriti kao laik uz podrazumevajucu improvizaciju. Ali vreme u koje zivimo, mesto gde se nalazimo i skup kojem se obracam, traze preciznije odgovore od onih koja bih mogao ponuditi.

  Ima, medjutim, i onih pitanja koja su veoma vazna u zivotu, i, ako hocete, opstanku naroda, a o njima malo govorimo i nedovoljno vodimo brige. To je kultura. Neko je vec rekao kako se jedan narod spolja brani vojskom a iznutra kulturom. I, odista, ima u tome puno istine.

  Na drugoj, pak, strani rasprostiranje kulture jednog naroda cesto se ne poklapa sa drzavnim granicama. Tako je i sa srpskim narodom. Izvan granica maticne drzave kroz vekove su opstajale brojne skupine nazvane dijasporom ili rasejanjem, koje su srpskoj kulturi davale velik, cesto nemerljiv doprinos. Sada, na kraju jednog i na pocetku novog milenijuma, kultura je vazan kohezioni faktor.

  Znatan i znacajan deo srpske kulture (duhovni i materijalni) stvoren van drzavnih granica cinio je nasu zajednicu opstojanijom, cvrscom, duhovno i civilizacijski zrelijom. I povezanijom svakako. Setimo se da je, vo vremja ono, kralj Milutin sagradio crkvu u svetom gradu Jerusalimu, a da Nemanjici zasnovase, kako narodna pesma kaze a gole cinjenice opstajanja kroz osam vekova svedoce, "bjel Vilandar nasred gore svete". Na severu je, nekoliko vekova kasnije, sagradjena Sent Andreja, i sve je to i onda i sada deo srpske kulture, bez obzira sto je van granica nase drzave. Hilandar na jugu i Sent Andreja na severu nisu samo krajnje tacke vec i sigurni orjentiri. To nas je grejalo i sokolilo recito nam govoreci da dok imamo takva kulturna dobra ne mozemo propasti. Ta pouka da gradimo, uprkos svemu, aktuelna je i sada. I ubuduce. Greje nas i sokoli Hilandar i danas nam ucvrscujuci nadu. Narod koji ima takvu kulturu, zasluzuje i bolju sudbinu i, ubedjen sam, moze polagati nadu u bolju buducnost. Na kraju ovog milenijuma mi tu nadu mozemo prepoznati kroz kulturu koja je i bolji i, svakako, trajniji deo nase stvarnosti. Nasu muziku, film, slikarstvo i knjizevnost, uvazavaju u svetu i sada.

  Nasi srednjovekovni manastiri i umetnicka dela u njima, pre svega freske, obelezili su postor u kome je ziveo nas narod. Veliki broj tih nasih svetinja i zaduzbina nadziveo je carevine i kraljevine ostajuci temelj nase kulture.

  Mi smo kroz vekove gajeci, pre svega, kulturnu svest sacuvali osecanje da je to nase i da je neotudjivi deo srpske kulutre. Uz veru i jezik, kulutra je bitno odredjivala nase nacionalno bice. Ako svetinje i sva kulutrna dobra koja imamo ne zive intenzivno u nasoj svesti, ako nisu ukljucene u jedinstvenost srpske kulutre, onda su i one i mi zauvek izgubljeni. Do sada, srecom, nije bilo tako, jer smo se i u smutnim vremenima imali ka cemu okrenuti i kulturom braniti nacionalni identitet. Istorijsko iskustvo nas uci da su vera, jezik i kulutra jako, mozda najjace vezivno tkivo u opstajanju jednog naroda. Kad god smo u veri bili postojani, u jeziku jasni i jedinstveni, a kulturom prozeti, mi smo na sirokom prostoru opstajali. Sada, na pocetku novog milenijuma, mi se moramo vratiti kulturi, onoj izvornoj, sveprozimaucoj. I veri koja ucvrscuje.

  Depresija u koju nas baca mucenicki polozaj dela naseg naroda na Kosovu i Metohiji, najsigurnije se suzbija jakim osecanjem kulture i verom u Boziju pravdu. Nasa narodna pesma ucinila je da posle Kosovskog poloma sav nas svet, a narocito onaj prosti, porobljeni, zemljodelacki svet, sacuva kroz vekove predstavu o sebi, i svojoj proslosti i veri pravoslavnoj. Slaveci nase care i kralje, narodni pevac kao da je porucivao srpskom narodu, ma gde bio, da nije tikva bez korena, vec, kako bi rekao Pero Sljepcevic, narod od carske starine. Sa tom svescu i prisustvom cak i razvaline manastirskih nas covek je ziveo cvrsto ubedjen da ce jednom izgub da namiri.

  Da nije tako zar bi nas uopste danas bilo? Cim bi malo, van matice, nasa dijaspora ojacala, stvarala je sveprozimajucu kulturu. Nije li u proslom veku, u rasejanju, stvorena Matica srpska? Nisu li Vuk, Njegos, Branko i Danicic, najznacajnija dela objavili u Becu i Budimu? I to je to, danas, ne samo sastavni deo srpske kulture vec njena so, srz, sustina. Njegos je posle nekoliko vekova narodnog pevanja sabrao i u Vijenac gorski sapleo veru o povratku nasoj osnovnoj zemlji i o tome da cemo izgubljeno da namirimo.

  Vek cije poslednje godine trosimo, nas narod je poceo velikim nadama i poletom. Oslobodio se turskog i austrijskog ropstva, ucestvovao u pobedi nad fasizmom, stvorio je dve Jugoslavije i sad, na kraju ovog veka je na razvalinama doma u kojeg je mnogo ugradio. Sta mu valja ciniti? Ocajanje za koje ima debelih razloga najgori je moguci izbor. Pozivanje na cinjenice pred ravnodusnim i bezdusnim svetom nema smisla. Mirenje sa zatecenim stanjem definitivan je poraz. Na to narod koji ima ovakvu kulturu ne sme i ne moze pristati. Tako se i pored svih poraza, vidi nasa mogucnost kulturnog preporoda.

  U meteznim vremenima, a njih je kroz istoriju bilo za nas narod mnogo, i kad se gubila teritorija nije se gubila svest o tome ko smo. O tome je najubedljivije i nama i nasem okruzenju svedocila nasa kultura. Posle Prvog svetskog rata nastao je izuzetan kulturan polet a samo u knjizevnosti, koja mi je po prirodi najbliza, javilo se toliko novih pisaca, da su ubrzo vec postali klasika. Neki od njih, poput Jovana Ducica, iskusili su emigrantski zivot bolno saosecajuci sa maticom, ziveli su sa verom u Boga i u Srpstvo. I Crnjanski, u stranstvovanju, pored Romana o Londonu, ispevao je Lament nad Beogradom. Sve nam to govori da zreo i samosvojan narod, kroz svoje pojedince, kulturnom misijom i u najtezim trenucima moze da nadje svoj put. Oslonjeni na ono sto je nasa kultura osvojila spanosno je i lekovito. Cuvajuci nas jezik, jasno ga definisuci kao srpski, brizljivo ga negujuci i starajuci se za njegovu lepotu, ma gde se nalazili, mi branimo nase korene i utiremo put ka buducnosti lepsoj i dostojnijoj misiji naseg naroda. Ucvrscujuci se u veri nasoj pravoslavnoj, gradeci hramove pre svega u svojim srcima, a onde svugde gde nas ima, mi svedocimo ko smo i sta smo. Stvarajuci svako u okvirima svojih mogucnosti i kulturno delujuci, mi ojacavamo nas duh i uzdizemo se ulazuci u svetsku kulturnu bastinu. Tako smo, uostalom, kroz vekove radili. Stoga, neka ocajanje i tugu potiskuju bezrazlozni optimizam i programirana sreca vec cvrstina vere i snaga jezika, one moci na kojima je nase pleme opstajavalo kroz vekove. A drzavtvorni ljudi ce se iz takvog miljea svakako radjati. Kako Njegos rece: "Iz grmena velikoga lafu trudno izac nije". Mi znamo da je velicina naseg grma u njegovoj gustini, u korenitosti kulture koja je skoro ceo ovaj milenijum odrdjivala nasu sudbinu. Zbog cega ne bi u sledecem upravo kultura mogla da bude nas glavni oslonac i osnova preporoda.

  A kakve su perspektive srpske kulture? Da ne bismo prorokovali i nagadjali dovoljno je da se prisetimo istorije i uspostavimo neke paralele. Zlatni vek nemanjicki pun poleta i kuturnog uzleta je vek nacionalnog utemeljenja i otvorenosti za plodotvorne uticaje. Duh i dah vizantijske umetnosti u srpskoj redakciji dao je ono po cemu smo i dnas prepoznatljivi: Studenicu, Zicu, Decane, Sopocane i, na zalasku te moci, Manasiju i Ravanicu. Posle Prvog svetskog rata plodotvorni uticaj zapadnih kultura dao je izvanredan ukrstaj kod nasih pesnika, a vec pocetkom ovog veka te veze su uspostavljali Rakici Ducic pre svega.

  Kad god je bila nacionalno utemeljenja, a sustinom svog bica univerzalna, srpska kultura je imala perspektive. Uprkos svemu. Tako ce, nadamo se, biti i uvekovima koji dolaze.