U dugim istorijskim borbama niko ne moze ostati neizmenjen. Svaki protivnik i sredstva borbe koja nam namece menjaju nas neprimetno i upucuju putevima kojima nikad nismo mislili da prodjemo. Pravoslavlje je nacin zivota, a ne folklor. Shvaceno kao osnova nacionalizma ili folklora, Pravoslavlje daje zivotu nesto karakteristicno i lepo, ali nedovoljno za vecno spasenje. Savremenom svetu treba pokazati da pravoslavni nacin zivota u Hristu i kroz Svetu Liturgiju vodi visoj stvarnosti u Carstvu Nebeskom. Sve su Drine ovog sveta krive. Nikad se nece moci sve ni potpuno ispraviti. Nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. Nikad ne treba reci "nikad"... Bojati se ljudi znaci ciniti krivo Bogu. Izmedju vernika i ateista postoji veliki jaz. Vernici su strogo protiv ateista i ateisti su strogo protiv Crkve. Ateisti imaju misljenje da nauka moze da resi sve probleme. Medjutim, nauka ne daje coveku Carstvo Nebesko, Raj, vec samo laksi nacin zivota. Coveku je potrebna religija i zajednica sa svim ljudima u Crkvi, u Liturgiji.

  Nema vise stroge granice izmedju Istoka i Zapada. Svi, manje-vise, zive kao zapadnjaci. Nas zivot treba da ima kao centar Svetu Liturgiju. Zapadni covek suvise veruje u praksu. Pravoslavni covek veruje da covek kao covek, ako nije radio i ostavio konkretno delo, deluje na neki drugi nacin. Ako bolesnika ne mozemo da izlecimo, mozemo na njega da gledamo s ljubavlju. Za pravoslavne, to je delo, iako ne dolazi do resenja problema. Ako mozemo da se oslobodimo zapadnog duha koji stalno "raportira" o ucinjenim konkretnim delima, onda i odnos izmedju Boga i nas stavljamo na visi nivo. Nisu svi ljudi tako losi kao sto to los covek misli. Pokajanje je dogadjanje duboko iznutra, a ne stil, raspolozenje, emocija. Postoji aktivnost jednog dubljeg duha koji je unutra, u coveku, i zato je pravoslavni narod mogao da trpi muke kroz istoriju a da ne izgubi veru. Danasnji covek je otudjen i izolovan, zeljan komunikacije i zajednice. Tu Pravoslavlje moze da pomogne. Treba se boriti protiv duha Zapada, ali voleti coveka koji robuje tom duhu. Aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokrecu zivot napred i samo ga pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota odrzavaju i cine mogucim i podnosljivim.

  Danas su i pravoslavni ljudi zapadnog tipa. Postoji tendencija da se odnos Boga i coveka shvati kao individualisticki odnos, izolovano od zajednice. Tesko je ziveti u savremenom svetu i istovremeno hriscanskim nacinom zivota. U noci uvek ima straha, nekad vise, nekad manje. Njegov je uticaj na nas sasvim nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno odupremo, ponekad nas samo trenutno prodje, a ponekad mu otvorimo dusu i pustimo da gazi i hara kako hoce. Mora se priznati da postoji novi svet koji dominira, i ako je nekad Pravoslavlje pisalo istoriju, danas je Zapad pise. Moramo proziveti ono sto je i Zapad proziveo da bismo mogli da dajemo nasa resenja. I ako to budu iskrena i prava resenja, bice prihvacena od celog sveta.

  Iduci od coveka do coveka vidimo da svi zajedno imaju manje nego sto imamo mi koji nista nemamo. Kod svakog od njih ostavili smo ponesto od onoga sto nemamo i sto trazimo. Mozemo samo ako smo iskreni, ako nismo lazno pravoslavni, imati punocu crkvenog zivota i u harmoniji sa zivotom na poslu, u svetu i u porodici. To nije nesto novo. Prvi hriscani ziveli su u Rimskom carstvu koje je imalo apsolutno antihriscanski duh, a ipak su nasli nacina da prezive u tom okruzenju i da unesu u to okruzenje pravi i autenticni hriscanski zivot.

  Neko je rekao da narod moze da ocuva svoju slobodu samo po cenu vecite budnosti. Postoji nerazumevanje i neshvatanje sta je pokajanje. Savremeni ljudi veruju da je sve sto oni rade normalno, a hriscanski zivot im se cini kao nesto nenormalno. Imaju veru u sebe i ne treba im da veruju u nesto drugo. A onda primete neke detalje u svom zivotu i shvate da nemaju sva resenja, da covek, izdvojen iz zajednice, bez vere, nije nista. Pomoc je krstenje, kao pravo pokajanje, zamena "pogleda na svet" istinskom verom, Sveta Liturgija i pricesce. Ali, ni to ne moze da pomogne, ako se ne otvori srce u molitvi.

  Covek je bice stvoreno iz nebica. To je egzistencijalna istina (da je Bog stvorio coveka), suprotna materijalistickom doslovnom shvatanju zakona o odrzanju materije, sto nas uci da je svaka naucna istina relativna i primenljiva u nekoj ogranicenoj oblasti.

  Postoji kriza svih oblika ljudske zajednice. Brak je primer ljudske zajednice koji je u zapadnom nacinu zivota cesto pod udarom razlicitih problema. Kriza postoji zato sto ne mozemo da volimo na nacin na koji ukazuje Isus Hristos. Volimo na razne nacine i postoje razne ljubavi. Rec "ljubav" se mnogo koristi. Medjutim, to je strasna i egoisticna ljubav. Kvalitet ljubavi je u tome da bliznjeg zavolimo kao drugog, da ga zavolimo njega radi, samog po sebi, a ne zbog sebe, bez licnog interesa, ne ocekujuci da cemo od njega nesto dobiti.

  Humanizam na Zapadu ne poznaje ovakvu vrstu ljubavi, on je napredovao samo u ljubavi ovoga sveta, a ne u ljubavi Hristovoj. Zato je, gledano spolja, znatno usavrseno drustveno uredjenje, postoje mnoge dobrotvorne organizacije i udruzenja, ali oni pomazu ljudima na svetski nacin, materijalno i zdravstveno, cak i orijentaciono, na svoj nacin, da se odredi smisao zivota u savremenom drustvu (materijalno blagostanje).

  Pravoslavno je da mi stanemo da prodju oni koje volimo, da se povucemo da bi bilo ono sto oni zele, da presecemo svoju volju da bi se njihova volja ispunila. Ovo ne nalazimo nigde osim u Pravoslavlju, to svetski humanizam ne poznaje i zato ne razume znacenje hriscanske ljubavi. Brak je nacin zivota dvoje ljudi, a posle i vise ljudi - dece, njihove dece i roditelja zajedno. Oni mogu da zive zajedno samo kroz hriscansku ljubav i hriscansko poimanje zajednice. Kad se mladic i devojka koji su upoznali podvig u Hristu i hriscansku ljubav medjusobno zavole, tada ima nade da ce ziveti u braku i voleti se zauvek.

  Savremeni ljudi u Crkvi traze ono cega u svetu nema: zadovoljenje svojih interesovanja za duhovni zivot, zivu ljubav i Svete Tajne kao nacin da se zivi u zajednici ljubavi. Svaki svestenik oko sebe stvara autenticnu zajednicu ljubavi, parohiju. Braca sapucu da ne bi vikali jedan na drugog jer ne umeju da razgovaraju...

  Kad god razmisljaju, savremeni ljudi su zaokupljeni uvecanjem materijalne moci, napredovanjem u tehnologiji, stvarima koje unistavaju njihov identitet i svode ih na karike u lancu ili cigle u zidu. Nereseno, medjutim, ostaje pitanje sta lanac svih karika povezuje i sta podupire zid svih cigala. Nedostaje smisao, covek je izgubio sebe u svemu tome, izgubio je svoj identitet.

  Covek se razlikuje od zivotinje po svesti, logici, sposobnosti da razmislja, da donosi zakljucke. To znaci, covek ima mogucnost da posmatra svet kao celinu, jedinstvenu stvarnost, koja ima, iza svega sto postoji, jedinstveni smisao. Na Zapadu se ovaj pojam degenerisao i sveo na mogucnost logickog misljenja, bez svesti o smislu, mogucnost koja je ostvarena u kompjuterskoj tehnici i primecena cak i kod nekih zivotinja, sto je sve posluzilo da se izbledi pojam coveka i stvori pojam "razvijene zivotinje".

  Zivotinje ne mogu uciniti nista sto nije diktirano instiktom njihove prirode. Covek se u tome i razlikuje od zivotinje sto moze da ne bude poslusan porivima svoje prirode, moze i da se suprotstavi svojoj prirodi. Ovo je vlast nad samim sobom kod coveka. Covek je stvoren "po liku Bozjem", a to znaci da ga je Bog stvorio po necemu sto On, Bog, ima. A to, opet, podrazumeva svojstvo slobode, samovlasnosti. Po tome se covek razlikuje od zivotinje i nalik je na Boga.

  Posto mu je Bog darovao slobodu, covek je poverovao da je postao Bog i izbacio Boga iz svoje egzistencije ("ne treba nam Bog" i "covek, kako to gordo zvuci" u humanizmu). Tako je doslo do odvajanja coveka od Boga i do neresene protivrecnosti humanizma: sa jedne strane, covek je samo "izuzetno razvijena, najrazvijenija zivotinjska vrsta", a sa druge strane je tendencija da se covek izjednaci sa Bogom.

  Istina je, da je covek dobio od Boga samostalnost i slobodu. Ali, covek je stvoreno bice, stvorenje, dok je Bog nestvoren. Covek kao slobodan "moze da hoce" i da zeli to sto hoce, ali ne i da ostvari sve to sto hoce. Tragicno bice, zeli da prevazidje ogranicenja svoje prirode stvorenog bica i primecuje svoj neuspeh da tu teznju ostvari. Nemoguce je bez Boga izaci iz okvira sadasnje ljudske prirode. Mnogobrojni svetitelji za koje Crkva zna zivi su dokaz da je moguce izici iz svojih okvira i prevazici ih. Nisu oni koje nazivamo pokojnicima bas tako mrtvi kao sto se misli, a ni zivi bas toliko zivi koliko bi hteli da budu ili bar da izgledaju.

  Jedan je sagoreo bez sjaja i plamena. Drugi zna da je malen oganj koji velikom u susret hita. Ne postoji kompromis sa smrcu, nemoguce je ljudima da se sa njom pomire, ali ne mogu dostici besmrtnost sami, nego predavanjem sebe Bogu. To je stvarnost koja se zivi i dozivljava u Crkvi. Crkva u danasnjoj civilizaciji predstavlja svedocanstvo o istinskom humanizmu. Na licnosti Gospoda Isusa Hrista mozemo razumeti kako covek u istoriji postaje licnost, time sto ce se odreci puta samovlasnosti, poniziti se, snishoditi onima koje voli, svojim bliznjima, svojoj zajednici, i staviti sebe na raspolaganje Bogu i ljudima. Potpuni covek je onaj koji je sposoban da zrtvuje sebe radi drugih.

  Sloboda je, dakle, svakog coveka da izabere svoj put i nacin da sacuva onossto mu je Bog dao, sloboda da razvije punocu svoje licnosti i zajednice u kojoj zivi, punocu ljubavi.

Svetozar Djonin