Potresna je molitva Arsenija Treceg Carnojevica, u njegovom pismu upucenom 1705. godine ruskom caru preko jednog od ruskih boljara, u kome vapije za pomoc. To je pismo napisano na godinu dana pre njegovog upokojenja i ono odslikava i sudbinu patrijarha i naroda, iskazujuci kako "dan i noc hita sa svojim osirotelim narodom, a pomoci niotkuda". Ugri (sadasnji Madjari) nisu bili raspolozeni da prime dosljake. Patrijarh, mucenik i stradalnik, osecao se kao izmedju cekica i nakovnja, ne znajuci sta je gore: ono sto je ostavio iza sebe, na Kosovu, ili ono sto je nasao na prostorima s one strane Save i Dunava.

  Noseci ponosno Casni krst sve do poslednjeg izdisaja, patrijarh jeste ta prosvecena licnost koja nadahnjuje ceo narod i narod ima poverenja u njega. Rekao je da treba krenuti i na njegov zov narod ga je sledio, verovao.

  Hilandar je bio Nojev kovceg srpskog naroda i cuvao je dusu tog naroda kroz vekove. Blagodareci dubinskom prozimanju Crkve i drzave u nemanjickom i postnemanjickom periodu, sacuvan je identitet Crkve, identitet srpskog naroda, cak i pod turskom vlascu, u vremenima kada je drzava bila ugrozena i kada je potpuno prestala da funkcionise. Znamenja drzavotvorstva prenesena su kroz hramove, preko episkopa i mitropolita, i stigla su cak do Sent Andreje, do Budimpeste. Ostala su znamenja drzavotvorstva u Crkvi i u narodu, kako bi, kada dodju mirnija vremena, mogla da se ovaplote i ostvare posle svih ratova ponovo drzavu. Crkva je uspela da ocuva svoj kontinuitet, da ostane jedini nerascepkani organizam vere, koji svojim dubinskim prisustvom pokriva i prozima zivot Srba i u srpskim zemljama na Balkanu i u dijaspori.

  Religiozno samosaznanje je najdublje samosaznanje jedne licnosti ili jednog naroda. Kada to samosaznanje bude ugrozeno, kada ono oslabi, onda je prirodno da u narodu oslabi osecanje za sopstvenu proslost, osecanje za svoja izvorista vrednosti, za svetinje bez kojih jedan narod prestaje da bude narod. U ovom veku, doslo je do najdublje religiozne krize u srpskom narodu, koji nikada nije bio u dubljoj duhovnoj krizi svoje saborne svesti i samosvesti. Dolaskom totalitarne ideologije doslo je do otudjenja od sopstvenog bica i identiteta. Svi Srbi moraju da budu svesni znacaja Kosova, svih crkava i manastira, to je srpsko ognjiste. To mora da bude jasno i neprijateljima srpskog naroda.

  Najljuci neprijatelji srpskog naroda danas su upravo oni koji nikad nisu mogli biti istorijski narod, oni koji pokusavaju da shvate pa im nikako nije jasno - kako se to srpski narod "ponasa" i kako "funkcionise", zasto je toliko bitna i dragocena bas ta, srpska zemlja, to Kosovo, na kome se vekovima sukobljavaju duhovno i nacionalno bice Srba sa jedne strane, i univerzalno zlo, nakupljeno i dovedeno sirom sveta, sa druge strane.

  Za poslednja dva veka odnos nacionalnog i univerzalnog predstavljao bi problem za hriscanstvo samo onda ako bi se posmatrao preko pojma nacije svojstvenog francuskoj revoluciji, posle prihvatanja ovakvog pojma nacije od strane istocnih naroda.

  Nacija se ne moze okovati granicama nekakvog prostora, krvi i jezika. Istinski nacionalizam nikada nije poistovecen sa nekakvim rasizmom ili sovinizmom. Za narod koji bi pokazivao rasisticke ili sovinisticke teznje, to bi znacilo da prolazi kroz tesku krizu identiteta i da pokusava da svoj umiruci identitet ozivi nasilnim putem. To ne traje dugo i na taj nacin je propala Hitlerova Nemacka, a tako mora da propadne svako nastojanje da se sopstveni identitet zasnuje na unistenju tudjeg.

  Samo onaj covek i onaj narod, koji, brinuci se o svojoj sudbini, istovremeno brinu o svim ljudima odnosno narodima, imaju razloga za postojanje. Cuvajuci izvisene duhovne vrednosti na Kosovu, mi cuvamo svoje narodno bice, ali cuvami i znamenja i bica svih drugih naroda koji tu zive. Nacionalno je pre svega i iznad svega eticka duhovna kategorija. Crkva ima svoje shvatanje naroda, biblijski utemeljeno. Svakom je narodu Bog dao odredjeni prostor gde ce da zivi i vreme u koje ce da donese svoje plodove. Svi naarodi sve svoje plodove unose u istu, jedinstvenu zitnicu jednog jedinog naroda - Bozjeg naroda. Poslednja je Hristova poruka apostolima: "Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i uceci ih da drze sve sto sam vam zapovedio; i evo, ja sam sa vama u sve dane do svrsetka veka. Amin." (Mt. 28. 19-20). To je priziv svim narodima na jedinstvo kroz ocuvanje njihove raznolikosti i nacionalnog identiteta. Nijedan narod ne sme da bude iskljucen iz svoje participacije u zajednici jednog jedinstvenog naroda Bozjeg. Svi su marodi prizvani i izabrani. Zajednica tako postaje bogocovecanska, objedinjuje i nebo i zemlju, Boga i coveka, andjeosku i ljudsku prirodu, sabirajuci sve, sa onih strana i iz svih vremena i plemena u jedinstvo Duha i zajednicu mira i vecne ljubavi. Nema uznosenja sebe nad drugima, nema onih koji su dole ili koji su gore, vec svi zajedno, u jednom istom bogocovecanskom telu Hristovom.

  Zapadno vaspitanje dovelo je do savrsenstva sistem modeliranja coveka kao proizvoda. Ako su svi primerci isti a ima ih mnogo, oni, po tim merilima, dobijaju sopstveni identitet. Medjutim, takav identitet nije nacionalni identitet. Narod se ne moze konstruisati i proizvoditi serijski. Moderni (pseudo)humanizam zapravo je prikrivena zelja da se potceni ono sto je izvorno, istinito, ljudsko, duhovno. Analize osecaja nezadovoljstva, resavanje problema besmislenosti, depersonalizacije i dehumanizacije zivota, ne resavaju nista ako u to sve nije ukljucena i ljudska dimenzija. Niko ne zeli da postoji i zivi radi svojih "oblika reakcije", niti da se herojski zrtvuje za svoje "odbrambene mehanizme". Na kraju "tehnoloskog" postupka odgajanja deteta dobije se "element naroda" divno prilagodjen i sposoban za rad, ali mu nedostaje smisao. Samo je onaj covek, koji nadje trazeni smisao, spreman da pati i da se zrtvuje radi tog smisla, pa cak i da polozi svoj zivot ako je potrebno. Osecaj besmislenosti kao egzistencijalna praznina u tolikom je porastu i sirenju da se moze proglasiti za masovnu neurozu. Coveku za razliku od zivotinja nije dato da pomocu poriva i nagona oseca sta da cini, a sistem mu ostavlja dve mogucnosti: da cini ono sto i drugi cine - sto je konformizam, ili, da cini ono sto drugi ljude zele da ucini - sto je totalitarizam.

  Duhovni zivot i spoznaje Boga baceni su zajedno sa tradicijama i tradicionalnim vrednostima "u isti kos" i zakljucani u muzeju, sto dalje od svesti. U ubijanju koje predstoji, prve zrtve su duhovni i nacionalni identitet.

  Nacija koja izgubi svoje dublje saborno samosaznanje, predstavlja pripadnost necem bioloskom, vrsti. Biologija je bezlicna kategorizacija naucnih pojmova. Nacija ima svoju licnost kroz biblijsko poimanje nacije. Ta se licnost ne zadobija biolosko-socioloskim nasiljem, vec novim kvalitetom zivota u Crkvi. Svaki narod ima svoju misiju u istoriji. Toga su Srbi bili svesni jos u srednjem veku. Srpski je narod, primivsi u sebe poruku proroka, a u nosioce te poruke spadaju i Sveti Sava i njegovi naslednici, postao organski deo naroda Bozjeg, vecnog i neprolaznog. Na taj nacin narod zadobija u pravom smislu svoj identitet, stice mogucnost spasenja opredeljujuci se za vecno i neprolazno, kosovsko-lazarovskim odnosno svetosavskim opredelenjem. Napad na srpski narod predstavlja pocetak napada na pravoslavno hriscanstvo u celini. Ostajanje na bedemima hriscanastva na Kosovu predstavlja pitanje opstanka identiteta srpskog naroda, pitanje zivota i buducnosti.

Svetozar Djonin, Toronto