Razgovarajuci sa svojim vernicima kako se nekome desilo ovo ili ono, najcesce nesto lose (bolest, smrt u porodici i sl.), njihov zakljucak je uglavnom ovaj: "Tako je sudjeno". Stoga bih se ovoga puta pozabavio temom sudbine i pitanjem da li ona postoji.

  Filozofi starog, mnogobozackog sveta, verovali su da postoji "fatum", sudbina, kojoj se cak ni bogovi nisu mogli odupreti. Muhamedanci veruju u "ksmet" - sudbinu koju je Alah svakome predodredio. Ako bi se pod recju "sudbina" razumelo neko bezuslovno Bozije predodredjenje ili cak nuznost kojoj se ni sam Bog ne bi mogao odupreti, onda svaki covek koji misli logicno u takvu sudbinu ne bi mogao verovati, a evo zasto:

  1. Covek svoja dela izvodi sasvim slobodno, bez ikakvog spoljasnjeg primoravanja. Izvodi ih jednostavno zato sto on tako hoce i smatra da treba, a ne zato sto mora. Prema tome, ako postoje dela koja zavise od mog slobodnog izbora ili htenja, tkava dela onda nisu predodredjena niti "sudjena".

  2. Ako bi Bog bezuslovno odredjivao ljudsku sudbinu, onda bi to bilo u krajnjoj suprotnosti sa Njegovom pravdom. Jer ako je, na primer, nekom Jovanu "sudjeno" da pogine od Petrove ruke, onda je isto tako i Petru "sudjeno" da ubije Jovana. Ako je, dakle, bilo sudjeno, onda Petar nije mogao izbeci taj zlocin, posto ga je na to primorao sam Bog "sudbinom" koju mu je odredio. To, dalje, znaci da Petar abog ubistva Jovana ne moze da odgovara ni pred Bogom ni pred gradjanskim zakonom, jer je on "morao" da ubije posto mu je "bilo sudjeno".

  3. Sta bi bilo sa nasim molitvama Bogu za oprostaj grehova nasih i nasih bliznjih koji su preminuli i sta bi bilo sa Svetom tajnom pokajanja ako bi Bog bezuslovno predodredjivao sudbinu? Nase molitve i pokajanje bili bi u tom slucaju potpuno besmisleni.

  4. Sveto pismo, kao pisana rec Bozija, ne iznosi nam ni jedan primer neke neminovne i neizbezne sudbine kao posledice bezuslovnog Bozijeg predodredjenja.

  5. Mi hriscani cesto upotrebljavamo rec "sudbina", ali mi pod tom recju ne podrazumevamo neko slepo predodredjenje kojem se ni Bog ne bi mogao odupreti. Pod tom recju mi pre razumemo skup svih onih okolnosti koje covek ne moze nicim izmeniti i koje ne zavise od covekove volje ili zelje. Na primer: hoce li iduca godina biti rodna ili susna; hoce li nas zadesiti zemljotres ili poplava; da li ce se neko roditi lep ili ruzan, zdrav ili, recimo, gluhonem, sa darom za slikarstvo ili za muziku; i jos mnogo drugog sto ne zavisi od nas a od cega u izvesnoj meri zavisi pravac i tok naseg zivota. Te okolnosti ne zavise, kako rekoh, od coveka, ali zavise od Boga, i On ih moze kreirati kako hoce. Ali to dejstvo Bozije volje u svetu nije "sudbina" u malopre pomenutom, bukvalnom smislu, u smislu bezuslovnog Bozijeg predodredjenja, nego je to Boziji PROMISAO.

  Razlika izmedju sudbine i promisla je u tome, sto bi sudbina, kad bi je bilo, bila iznad Boga, te bi ona i Njega obavezivala i Bog bi joj bio podlozan. tako nesto je besmisleno cak i pomisliti, jer ako je u svetu iko apsolutno slobodan, onda je to Bog. Promisao Boziji nije kao neki gospodar nad Bogom, vec predstavlja razumno i premudro dejstvo volje Bozije u svetu.

  6. Mi ljudi smo daleko od mogucnosti da ispitamo tajne Bozijeg promisla. Mi te tajne saznajemo jedino verom, i to u tolikoj meri koliko nam ih Bog otkrije. Svako bice i svaka stvar u svetu ostvaruje promisao Boziji onako i onoliko kako to lezi u njihovoj prirodi. Ljudi i andjeli, kao svesno-slobodna bica, ostvaruju Njegov promisao svesno, zivotinje nagonski, a mrtvi predmeti nesvesno. Tok mrtve prirode, molekula i atoma, i nebeskih tela, odredjen je prirodnim zakonima i oni ih ispunjavaju po fizickoj nuznosti. Otuda je moguce da tehnolozi unapred znaju kakvu ce tkaninu proizvesti u fabrici, a astronomi da unapred izracunaju pomracenje Sunca ili Meseca.

  7. Namece se pitanje: ako postoji covekovo slobodno delovanje, kako se onda mogu ostvariti planovi Boziji u svetu? Zar ne moze covek svojim slobodnim delovanjem pokvariti planove Bozije? Uostalom, zar je malo ljudi koji direktno prkose i Bogu i svim Njegovim planovima i zapovestima?

  Konacni Boziji plan ne moze pokvariti covek, iz prostog razloga sto je Bog sveznajuci pa je i to covekovo protivljenje vec uracunao u svoj plan. Bog to unapred zna i uzima u obzir. Drugo, covek meri vreme svoga rada godinama a Bog vecnoscu, jer "pred Bogom je hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina" (2 Petr. 3, 8). Zamislimo dva igraca saha. Jedan je pocetnik, koji tek zna samo kako se koja figura zove i kako se krece po sahovskoj tabli a drugi je velemajstor. Moze onaj prvi kretati figure kako god zeli, ali konacan plan velemajstora nece osujetiti.

  Bozije upravljanje svetom zavisi od dogadjaja koji se nama cine sasvim beznacajnim i slucajnim, ciju ulogu u celini zbivanja, cak i svetskih, ne shvatamo. Grcki kralj Filip Drugi, razgnevivsi se na sina Aleksandra, pojurio je da ga ubije. No "slucajno" se sapleo o tepih i pao i nije uspeo da stigne sina. Da nije bilo tako, on bi sina verovatno ubio u gnevu. Jasno je da bi istorija sveta tada izgledala sasvim drugacije jer ne bi bilo Aleksandra Velikog, "najveceg vojskovodje svih vremena", kako ga nazivaju istoricari. Jedan tepih, dakle, uticao je na stvaranje svetske istorije! Spanski kralj Filip Drugi poslao je svoju "nepobedivu armadu" u rat protiv Engleske. Bura i oluja su je unistili pre no sto se ona srela sa Englezima. To je bio pocetak naglog propadanja spanske pomorske moci. Jedna oluja, dakle, oduvala je jednu mocnu imperiju! Francuski kralj Luj Sesnaesti pokusao je da pobegne iz revolucionarnog Pariza da bi prikupio sve evropske vladare za borbu protiv francuske revolucije. Na granici se zadrzao da potkuje konja. Tu ga prepoznaju, vrate u Pariz, i pogube. Jedna potkovica, dakle, oborila je kralja i njegovu kraljevinu! I tako redom. Primera je bezbroj, a Bog ima mnogo nacina da ostvari svoju volju i planove, ne oduzimajuci coveku slobodu, koju mu je dao.

  8. Mozda ce se neko naci u jos jednoj nedoumici: ako ne postoji sudbina, onda ne moze biti ni Bozijeg sveznanja ni prorostva. Kako i jedno i drugo postoji - onda postoji i sudbina. Jer ako Bog preko proroka prorice buduce dogadjaje, znaci da je On unapred odredio sta ce se desiti i On to zna, a ako zna onda se to i mora desiti jer je sudjeno!? Sudbina, dakle, postoji, reci cete. Ipak, nije tako! Ova misao, ma koliko izgledala logicnom, polazi od pogresne pretpostavke da su predznanje i predodredjenje ista stvar, a to nije tacno. Evo kakva je razlika izmedju njih: kad bi postojalo Bozije bezuslovno predodredjenje kao neumitna sudbina, ono bi nas prosto primoravalo da postupamo onako kako postupamo dok nas Bozije predznanje ne primorava ni na sta. Blazeni Avgustin, veliki um i teolog, ucio je o "predestinaciji", odnosno predodredjenju, i zato nije kanonizovan u Pravoslavnoj crkvi kao svetitelj.

  Evo nekoliko primera koji ce razgraniciti preznanje od predodredjenja. Posmatram coveka kroz prozor svoje sobe i znam da on ide na autobusku stanicu. Da li ga to moje znanje primorava da ide na stanicu i ceka autobus? Da li on ide tamo zato sto ja znam da tamo ide? Tvrditi tako nesto bilo bi besmisleno.

  Lekar zna za izvesnog pacijenta da ce umreti jer ima neizlecivu bolest. Da li ce taj bolesnik umreti zato sto to lekar zna? Da li je lekarevo znanje uzrok smrti tog pacijenta? Ni govora! Tako i Bozije predznanje nije uzrok svega onoga sto mi radimo, dok bi predodredjenje ili sudbina to bili, kad bi postojali. Prema tome, ako postoji Bozije sveznanje bez sudbine onda mogu postojati i prorostva bez sudbine jer su ona izraz Bozijeg sveznanja i obecanja a ne nekakvog bezuslovnog predodredjenja. Uostalom, kad Bog zna unapred sta ce se desiti, On to zna po nasem slobodnom htenju jer mi tako hocemo da se desi a ne zbog toga sto je On to tako odredio, sta je tako "sudjeno".

  Da zavrsim, verovati u Boga znaci u Boziju pravdu, Boziji promisao i moc molitve. A verovati u sve to, to znaci ne verovati u slepu sudbinu, jer se to medjusobno iskljucuje. Ako verujemo da postoji Bog i Njegova pravda, i milost i moc molitve, i slobodna ljudska volja, i Boziji promisao, to onda u hriscanskoj dusi nema mesta za veru u slepu i neumitnu sudbinu.

protojerej-stavrofor Lazar Vukojev