Episkop britansko-skandinavski Dositej
prilikom nedavnog gostovanja u Eparhiji kanadskoj

  Nacin na koji je organizovana Srpska crkva u dijaspori, slicnosti i razlike izmedju pojedinih eparhija u razlicitim dijelovima svijeta, dragocjena iskustva koja se iz tih cinjenica daju izvuci i primijeniti - sve to su uvijek aktuelne teme medju nasim vjernicima u rasejanju. I ako bismo trazili idealnog sagovornika na ovu temu, vjerovatno ne bismo mogli naci pogodnijeg od Episkopa britansko-skandinavskog G. Dositeja, koji je nedavno gostovao u nasoj Eparhiji. Kanada, Juzna Amerika, Evropa... i bogata iskustva iz razlicitih krajeva svijeta.

  Uzevsi sve u obzir, ipak su slicnosti izmedju nase Crkve u Evropi i Americi mnogo vece nego sto su to neznatne razlike. Posto Crkvu sacinjavaju vernici, po mnogo cemu razliciti, otuda se javljaju i razlike. Naravno, ipak nije rec samo o razlikama medju ljudima kao pojedincima - takva razlika bila bi zanemarljiva u jednom ukupno pogledu na pitanje organizovanja Crkve. Postojale su i postoje neke stvari van moci pojedinca i van sfere Crkve, a koje su bitno uticale na razlike u organizovanju Crkve u Evropi od nacina na koji je to radjeno u Americi. Onaj ko je otisao za Ameriku, otisao je dosta ranije i otisao je da ostane, dok se u Evropu, izuzev Velike Britanije, dolazilo kasnije, mahom iz ekonomskih razloga. Vecina je dosla da malo zaradi pa da se vrati u svoju Otadzbinu. Medjutim, od tada je proslo dvadeset ili trideset godina. Cekajuci na taj povratak vreme je iscurilo kao voda izmedju prsta, i do danas se gotovo niko nije vratio. Deca su se rodila i stasala pod novim nebom i vise se osecaju gradjanima zemlje u kojoj zive nego gradjanima zemlje iz koje dolaze roditelji. Samo oni koji su imali malo vizije shvatili su da od skorog povratka nema nista i na vreme su se skucili, ne gradeci dom na pogresnom mestu.

  Jedan od zakljucaka je, dakle, da je Crkva, i pored odredjenih razlika, u principu organski rasla sa potrebama vjernika?

  Pa naravno. Misija Pravoslavlja je i istorijski nekako uvek bila prirodna, unutrasnja. Pravoslavlje se nikada nije na silu nametalo drugima. Naprotiv, Crkva je uvek dolazila da udovolji postojecim potrebama vernika. Rast nase Crkve u dijaspori to jako dobro pokazuje. Nasa Crkva je nekako slicno nastajala u Evropi. Mnoge parohije su imale ovakav, privremeni karakter. Tek kad se uvidelo da ce nas narod ostati na ovim prostorima pocelo se sa kupovinom ili gradnjom hramova. Taj proces je sada u najvecem jeku.U prilici ste da poredite ne samo situaciju u Evropi i na americkom kontinentu. Cest ste gost u Eparhiji kanadskoj, a prije desetak godina duze vrijeme boravili ste na ovim prostorima. Mozete li nam iznijeti svoje utiske o Eparhiji kanadskoj nekad i sad?Radujem se sveukupnom napretku kanadske Eparhije. Od mog devetomesecnog boravka 1988 i 1989 godine do danas je uradjeno mnogo tako da to gotovo nije ona Eparhija koju ja nosim u secanju. Dovoljno je samo pomenuti manastir Hristovog Preobrazenja i Eparhijski centar u Miltonu koji su u medjuvremenu podigniti na opstu radost ne samo Srba u Kanadi. Jer, Eparhija kanadska zaista moze da posluzi kao primer kako se pozrtovano radi na korist Crkve i naseg roda. Istovremeno, ovo sto je uradjeno za poslednjih desetak godina, dakle u jednom malom periodu i na ljudskoj vremenskoj skali, govori koliki je kvalitativni skok moguc kada se uspostavi iskonsko ustrojstvo Crkve na celu sa episkopom. Od skupine samoniklih parohija, Srpska crkva u Kanadi je izrasla u mocnu organsku celinu. Zato uvek sa radoscu dolazim u Kanadu i uvek dozivim nesto novo i izazovno, nesto sto bi svakako trebalo preneti i primeniti u Evropi.

  Ponovo se, dakle, vracamo na slicnosti u organizovanju crkvenog zivota ovdje i tamo, u Evropi.

  Poenta i jeste u tome sto Srpska Crkva u Skandinaviji i Velikoj Britaniji u isto vreme pokazuje razlicite karakteristike Evrope i Amerike o kojima sam govorio. Dok u Britaniji imamo stabilniju strukturu vernika, na vreme i stabilno organizovane parohije, njih devet, sa svojim vlastitim hramovima, u Skandinaviji je nasa Crkva organizovana tek 1972 godine. Pocelo se sa jednom parohijom za celu Svedsku. Danas i u Svedskoj ima devet parohija i cetiri hrama u nasem vlasnistvu. Predstoji vreme da i ostale parohije dodju do svojih hramova. U Stokholmu se gradi hram Svetog Save i za ocekivati je njegovo skorasnje osvecenje. U sklopu Svetosavskog centra u Stokholmu 1996. je podignuta i osvecena kapela Svetog Vasilija Ostroskog.U nasoj jurisdikciji su i tri parohije pravoslavnih Svedjana. U Danskoj je od 1. septembra 1998 godine novi i iskusni svestenik, otac Radmilo Stokic, koji je dosao iz Amerike i rezultati njegovog rada vec govore da ce i Srbi u Danskoj uskoro imati svoj hram i zavidno organizovanu parohiju. Norveska je za sada misionarska parohija. U toku prosle godine, medjutim, doslo je dosta pravoslavnih Srba iz Baranje i Istocne Slavonije trazeci azil u ovoj zemlji, i ako budu ovde ostali, morace se postaviti redovni svestenik. Ovde treba napomenutu da na severu Norveske postoji groblje gde je sahranjeno preko 2400 Srba koje su Nemci internirali u toku Drugog svetskog rata. Na ovom mucenickom groblju bice potrebno sto skorije podignuti pravoslavnu kapelu.

  Iz Vasih rijeci kao da se moze zakljuciti da rast Pravoslavlja u Skandinaviji nije samo stvar razvoja "imigrantskih" nacionalnih skupina?

  Na ovim, skandinavskim prostorima, oseca se uticaj pravoslavne Rusije. I pomenute parohije pravslavnih Svedjana, koje su u jurisdikciji nase crkve, zapravo su duhovni plod pravoslavne Rusije.Ovim, severnim narodima, rusko pravoslavlje je nekako blize nego nase, ili pravoslavnih Grka. Verovatno to prozilazi iz geografskog polozaja. Finska pravoslavna crkva je delo ruske Crkve. Samo duhovno zreli narodi mogu drugima pokloniti najveci dar - njihovu nacionalnu Crkvu. I u Svedskoj je realno ocekivati u svoje vreme oformljenje Svedske pravoslavne crkve.

  U dobroj ste prilici, onda, da kazete nesto o poziciji u kojoj se trenutno nalazi Pravoslavlje u Evropi.

  Gospod je imao neki plan kada je na ove prostore doveo druge pravoslavne narode da ovde zive i rade svedoceci svoju pravoslavnu veru. I ponovo je to na delu ona unutrasnja misija Pravoslavlja, ona koja se ne namece nego ona koja se samo nudi. I mada se na prvi pogled to ne bi reklo, Pravoslavlje u Evropi polako ali sigurno napreduje. Vraticu se na trenutak opet primeru Skandinavije i podatku da na krajnjem severu Evrope, dakle na tacki kontinenta najudaljenijoj od kolevke Pravoslavlja, danas ima pet posto pravoslavaca. Ili, kako meni lepse i impozantnije zvuci, a svakako je zivotnije od suve statistike, svaki dvadeseti covek na ulicama Stokholma ili Helsinkija je pravoslavni. I sve to, po mom misljenju, nije nikakva moda, prolazna stvar, vec, na izvestan nacin, vracanje prirodnom stanju. Jer, sigurno da bi Evropa bez Pravoslavlja bila krnja Evropa. I svi temelji na kojima je Evropa pocivala bili su temelji preneti iz sredozemne, dakle pravoslavne Vizantije. Te cinjenice su i danas neki svesni.

  Kako se u ovu viziju uklapa Vase iskustvo iz Argentine? Proveli ste tamo tri godine kao misionarski svestenik, udarili temelje nasoj Crkvi na tom prostoru, ali sigurno i osjetili atmosferu zemlje u cjelini?

  O svom boravku u Argentini mogao bih danima da govorim. Tri godine tamo provedene mnogo znace za mene. Sreo sam jedan drugi svet, duhovni prostor koji mora da fascinira coveka. Podjimo samo od nasih ljudi tamo, i to je razlicito od bilo cega sto imamo u srpskim zajednicama u bilo kom drugom delu sveta. ziveci predaleko od svoje Otadzbine nas narod je tamo sacuvao mnogo cega sto je kod srpskog roda cak i u Otadzbini davno nestalo, tako da se susrece paradoksalna situacija da je u nekim elemetnima na toj daljini sacuvano izvornije srpstvo nego u zavicaju. Naravno, tome je doprinelo specificno juznoamericko okruzenje koje se, po toplini, prijemcivosti i srdacnosti ljudi drasticno razlikuje od onog sto susrecemo u delu sveta koji oznacavamo kao Zapad, bez obzira sa koje strane Atlantika. Susreo sam se, dakle, i sa drugim narodom, u najvecem delu rimokatolicke vere, ali one vrste i oblika koje nije moguce sresti u Evropi. To je narod koji je otvoren, razgovoran i nadasve gostoljubiv. Kao pravoslavni svestenik osvetio sam mnoge rimokatolicke domove i osetio neko drugo, starinsko hriscanstvo, mnogo blisko Pravoslavlju. Argentina je zemlja gde se oseca da je nebo i duhovno i fizicki nize i blize coveku nego na Starom kontinentu.

  Dakle, ne samo Evropa, nego i Juzna, a iz Vasih rijeci ocito i Sjeverna Amerika, predstavljaju izazov za Pravoslavlje. Da li je Pravoslavlje, danas organizovano kao skup nacionalnih crkava, u stanju da se nosi sa iskusenjem koje donosi rusenje nacionalnih granica?

  Vreme ce pokazati da Gospod vise ne zeli zatvorene etnicke prostore u kojima smo do skora ziveli. Sadasnje gubljenje granica medju narodima je prilika za Pravoslavlje da se ponudi svetu kao jedino i istinito sacuvano Jevandjelje koje ce spasiti svet. Naravno, pri tome ne mislim na vanjski, cesto ispolitizovani i samim tim profanisani vid, kakav je ocit u ekumenizmu, vec upravo ono izvorno sirenje Jevandjelja, koje ce se na kraju i zaista dodirnuti sa onim recima o kraju sveta i punoci vremena, kada se istinska rec Hristova bude propovedala u svim delovima sveta. Tu je izazov Pravoslavlja, a nase je da citamo znake vremena.

Razgovor vodio: Davor Milicevic

Mnogo pozdrava i svako dobro zeli Vam

Episkop Dositej