I kad se desi, po opstoj neumitnosti ljudskoj, da se mrijeti mora, nesto sto je bilo na kraju liste svih mogucih briga, najednom postaje prevazno. Za nekog ko cijelog svog zivota ni krnjavog filera za vjeru svojih predaka i Crkvu mario nije, dotle da je cak i nekrsten ostao, kad umre, svi se sjate na svestenika i ljute se na njega zasto - vele - "nece da sahrani" covjeka.

  Koliko god da svestenik saosjeca sa svima ozaloscenima da bi i sam plakao i jaukao, on ne moze, NE SMIJE, obaviti opjelo nad nekrstenom osobom. Jednostavno receno: Ko nije krsten, on nije clan Crkve i nema nikakvih prava u njoj. Crkva ne postavlja nikakve posebne uslove za prijem u svoje okrilje. Jedan jedini i nezaobilazni je: vjera u Boga i prihvatanje hriscanskog zivota. Onaj, dakle, ko je citav svoj vijek izvan Crkve i njenih blagodatnih darova proveo, cinio je to za to sto u Boga vjerovao nije.

  U svom zivotu mi, voljno i nevoljno, prihvatamo mnoga ogranicenja. Nisi clan nekog kluba, nema ti pristupa u njega ni povlastica koje clanstvo podrazumijeva. Nisi clan neke stranke, ne mozes birati niti biti biran. Nemas vozacku dozvolu, ne smijes da vozis. Sva ta bezbrojna ogranicenja mi prihvatamo za normalno. Jedino, izgleda, ne prihvatamo da u Crkvi ne mozemo imati prava ako nismo njeni clanovi.

  Razmisljajuci o ovom problemu - i to zalosnim jednim konkretnim povodom - potrazih kod naseg Patrijarha odgovor na ovo pitanje u njegovoj knjizi: Da nam budu jasnija neka pitanja nase vjere. Patrijarh je dao odgovore na stotine pitanja koje savremena pastirska praksa namece. O sahranjivanju odraslih nekrstenih on nije pisao. Dobri stari Patrijarh nije mogao ni zamisliti da bi neko mogao zitav svoj zivot nekrsten, van Crkve, provesti da bi se, tek kad umre, od Crkve mogla traziti prava za njega kao da je za zivota njenim clanom bio. Kao da je Crkva nekakva pogrebna ustanova, predvorje ovdasnjih fjuneral homova. U Patrijarhovoj knjizi nalazimo odgovor na pitanje o sahranjivanju umrlog djeteta, koje je, nemarnoscu roditelja, i ko zna iz kakvih sve razloga, nekrsteno ostalo. I u ovom slucaju, Patrijarh iskljucuje mogucnost da se opjelo izvrsi. Opjelo nad odraslima, nekrstenima, nije ni spominjao. U svojoj pouci, Patrijarh veli da "Crkva sacinjava misticno telo Hristovo, kome je On glava" (Ef. 1, 22 - 23; Kol. 1, 18; 2, 19), i da "od Njega isticu spasonosne sile koje u Crkvi dejstvuju. Svaki verni prima ove zivotvorne sile kao loza dok je na cokotu, ili grancica divlje masline nakalemljena na stablo pitome" (Jov. 15, 5; Rim. 11, 17).

  Vrata pak kroz koja se ulazi u Crkvu, nacin na koji srastamo sa cokotom i od njega primamo blagodatna sredstva osvecenja i spasenja, jeste Sveta tajna krstenja, po reci Gospodnjoj: "Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u Carstvo Bozije" (Jov. 3, 5). "Oni koji nisu usli u Crkvu Boziju, nego su van nje, nemaju mogucnosti da se koriste njenim blagodatnim sredstvima, kao sto grancica divlje masline, nenakalemljena na pitomu, ne moze imati udela u masnom korenu njenom".

  Cak "kad bi svestenik popustio i izvrsio nedozvoljeni cin, to ne bi imalo nikakve koristi za dusu onoga za koga bi se svestenodejstvo izvrsilo. Jer ni jedan svesteni cin ne deluje bezuslovno, samim tim sto je izvrsen. Dejstva Crkve nisu caranja vraca koja treba magijski da potcine bozansku silu izvrsenom cinu. Svete tajne imaju dve strane: jednu vidljivu, koju vrsi svestenik, i drugu nevidljivu, koju vrsi Duh Sveti, Bog. Obe su potrebne, ali dejstvo Bozije blagodati je nesravnjivo vise od dejstva ljudskog cinioca".

  I svestenik i episkop na rukopolozenju zaklinju se da vjeruju i da ce vjerovati u sve dogmate koje ispovijeda Sveta Crkva, cuvati sva njena pravila koja su propisali sabori. "Iz toga je jasno da nema mesta obracanja episkopu za dozvolu opela nad nekrstenim, jer kad bi on to dozvolio, prestupio bi svoju zakletvu kao i svestenik koji bi izvrsio. A za prestupanje zakletve, krivokletstvo, 25. Kanon Svetih apostola predvidja rascinjenje. Svojim prestupom, dakle, ne bi prineo nikakve koristi dusi upokojenog, a svoju bi dusu ostetio beskonacno", uci nas nas Patrijarh.

  Znajuci ovo, ne ostaje nam nista drugo nego da se uozbiljimo, pa ko god da je nekrsten da se potrudi oko svoga krstenja; i ko god ima koga nekrstenog u svome okruzenju, da poradi na njegovom krstenju; dok vremena ima i ne bude prekasno.

protojerej-stavrofor,Vasilije Tomic