Poluostrvo Atos, Sveta Gora ili Agion Oros, na kome je podignut srpski manastir Hilandar, jedno je od tri poluostrva koja se kao vitki prsti pruzaju u Egejsko more: zapadno se zove Kasandra, u sredini je Sitonija, dok je istocnome ime Atos. Poluostrvo je dugacko 57 a siroko izmedju osam i deset kilometara, i zauzima povrsinu od 389 kvadratnih kilometara. Najvisi vrh Atosa cini kupasti masiv na visini od 2033 metra, a na samom vrhu je kapela posvecena Svetom Preobrazenju Hristovom.

  Sveta Gora je od osnivanja lavre svetog Atanasija, 963. godine, do 1204. godine bila pod zastitom vizantijskih careva, koji su trazili blagoslov i molitve svetogorskih otaca. Od 1204. do 1222. godine Sveta Gora se nalazila pod franackom vlascu. Sredinom 14. veka Sveta Gora ulazi u sastav Dusanovog carstva. Od 1430. do 1912. nalazila se u ropstvu pod otomanskom imperijom, a posle toga postaje sastavni deo Grcke sa unutrasnjom samoupravom i specijalnim statusom. Za vreme Drugog svetskog rata bila je pod nemackom okupacijom.

  Cudesno je to parce neba na zemlji i zemlje na nebu. Umni vladika Nikolaj, razmisljajuci o Svetog Gori, napisao je: "Sveta Gora je carstvo bez krune, drzava bez vojske, zemlja bez zena, bogatstvo bez novca, mudrost bez skole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza sa nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez zaljenja." U tom i takvom Bogorodicnom perivoju, dva Bogom izabrana srpska sasuda, sveti Sava i sveti Simeon, podizu srpski manastir Hilandar i posvecuju ga Presvetoj Bogorodici.

  Monasi nazivaju Svetu Goru "Perivojem Presvete Bogorodice". To je izraz drevnog svetogorskog predanja o posvecenju Atosa i poreklu monastva na poluostrvu. Po vaznesenju Hristovom, kaze predanje, Bogorodica krene na Kipar u posetu vaskrslom Lazaru iz Vitinije. Cudesna bura odvede njen brod na drugu stranu, i ona doplovi do Atosa, gde se tad nalazilo pagansko svetiliste Apolonovo. Na mestu gdje je danas manastir Iveron, Bogorodici stigne poruka sa neba da na Atosu propoveda Jevandjelje: "Ovo mesto bice tvoj udeo i tvor perivoj i vrt i pristaniste spasenja onima koji hoce da se spasu". Dakle, pojava monastva na Atosu predstavlja daleki plod rada same Bogorodice, pa je Sveta Gora pod njenom suverenom zastitom.

Nastanak Hilandara

  Manastir Hilandar se prvi put pominje kao grcki manastir 1076. godine. Njegovo osnivanje je bilo sto godina ranije. Godine 985, medju vaznijim svetogorcima, navodi se Georgije Helandarios (Ladjarevic), koji je, po svoj prilici, osnivac i ktitor naseg manastira prozvanog kasnije po njemu "manastirom Helandarijevim". Poslednji put "Helandar" se pominje u protskom aktu 1169. godine, posle cega je taj manastir opusteo i propao zajedno sa drugim manastirima i kelijama u Milejama, kako se taj kraj Svete Gore zvao.

  Podizanje manastira Hilandara na Svetoj Gori u neposrednoj je vezi sa odlaskom mladog princa Rastka Nemanjica u Svetu Goru i njegovog monasenja. Sveti Sava, kao princ Rastko, dosao je u Svetu Goru oko 1191. godine. Monaski postrig primio je u Rusiku, ali ubrzo prelazi u grcki manastir Vatoped, gde je docekao svoga oca Stevana Nemanju, koji, po odricanju prestola u Srbiji i monasenja u Studenici 1196. godine, odlazi u Svetu Goru kao velikoshimnik Simeon.

  Tokom sedmogodisnjeg boravka u Svetoj Gori, pre dolaska njegovog oca, monaha Simeona, kod svetog Save je vec bila sazrela misao o podizanju srpskog svetilista na prostoru Svete Gore. Prilika se ukazala pocetkom 1198. godine u Carigradu, gde je sveti Sava boravio radi obavljanja izvesnih poslova za manastir Vatoped. Tom prilikom dobio je od cara Aleksija Treceg zlatopecatani sigilij, kojim se opusteli manastir Hilandar izuzima iz vlasti Prota i potcinjava manastiru Vatopedu radi obnove. Sigilij je bio popracen odgovarajucim dokumentima: prostagmom i praktikom (katastarskim dokumentom o granicama hilandarskog poseda).

  Vatoped, i pored usluga koje je cinio Srbima, nije hteo ustupiti manastir Hilandar. Sveti Sava i sveti Simeon uspevaju ovu prepreku da otklone uz pomoc karejskog Prota i Sabora. Zahvaljujuci molbi svestenog Sabora Svete Gore i licnoj molbi svetog Save i svetog Simeona, car Aleksije Treci, juna meseca 1198. godine, stavlja Hilandar pod vlast i upravu svetih Simeona i Save kao potpuno samoupravni manastir, "da bude Srbima na poklon vecni". U drugoj polovini 1198. godine, sveti Simeon Nemanja izdaje zlatopecatnu povelju Hilandaru kojom je Hilandar konstituisan kao srpski manastir i ktitorsko nasledje porodice Nemanjica.

Stvaranje srpske duhovnosti

  U manastiru Hilandaru nastaju prvi liturgicko-pravni ustavi i tipici kojim se uredjuje manastirski zivot i zivot monaha. Za monahe ovi tipici i ustavi bili su od zivotne vaznosti i znacaja, jer su predvidjali redovno pricescivanje monaha pod duhovnim nadzorom igumana ili narocitog duhovnika i u svakodnevnom ispovedanju. Hilandarski monah zivi svetogorskim vremenom, mestom i nacinom zivota, spolja u licnom kontaktu sa bratijom a unutra, u svojoj dusi, u licnom opstenju sa Bogom.

  Trudom svetog Save u manastiru Hilandaru nastao je jedan od najznacajnijih crkvenopravnih zbornika - Zakonopravilo ili Krmcija. Ovaj zbornik kanonskih, crkvenih i gradjanskih pravila odigrao je najznacajniju ulogu ne samo kod izvodjenja organizacije Srpske crkve u 13. veku nego i u odrzavanju i formiranju istorijske i drzavno-pravne svesti srpskog naroda sve do vremena Srpske revolucije i stvaranja moderne drzave u devetnaestom veku. Tako je jedna snazna drzavno-pravna i crkveno-pravna tradicija, odrzavana u jerarhiji Srpske crkve, u njenom duhovnistvu, kroz sve vreme turskog ropstva, povezala, makar i simbolicno, pocetke nove nacionalne drzave sa srpskom drzavom srednjeg veka.

  Sveti Sava ne samo sto je napisao crkvene zakone, liturgicke ustave, nego je iz Svete Gore sa sobom doveo u Srbiju ucene monahe koje je hirotonisao i postavio na novoformirane eparhije novostecene autokefalne Srpske crkve i s njima sprovodio organizaciju.

  Hilandar je od vremena svetog Save postao skola gde se vrsi priprema za najvise polozaje u Srpskog crkvi velikom broju arhiepiskopa, patrijarha, poglavara Srpske crkve, pocevsi od svetog Save Prvog, svetog Save Drugog, najmladjeg sina Stefana Prvovencanog, u miru Predislava, zatim Joanikija Prvog, Jevstatija, arhiepiskopa Nikodima, vrsnog diplomate. Vaspitanik Hilandara je i arhiepiskop danilo Drugi, jedna od najznacajnijih licnosti u istoriji Hilandara i citave Srpske crkve. U neposrednom dodiru sa maticom duhovnog zivota - Svetom Gorom - kao savremenik i poznavalac velikih grckih teologa prvih decenija cetrnaestog veka, veoma mnogo je doprineo da proces vizantizacije srednjevekovne Srbije dobije potrebnu dubinu i trajnost.

  Razvoj srpske pismenosti i knjizevnosti u srednjem veku u Srba nezamisliv je bez manastira Hilandara. Preduslov za rad na tom vaznom polju srpske nacionalne kulture je otvaranje biblioteka. U manastiru Hilandaru, u svakoj izdvojenoj keliji, postojala je knjiznica koja je morala zadovoljavati makar najosnovnije potrebe liturgijskog zivota. Pojedine knjige iz tog prvog sastava se i danas cuvaju u manastiru Hilandaru. To su uglavnom pergamentni rukopisi iz dvanaestog i trinaestog veka.

  Drugi vazan faktor pretvaranja Hilandara u centar knjizevne delatnosti Srba u srednjem veku jeste prepisivacki rad. Originalna knjizevnost takodje pretpostavlja zivu prepisivacku delatnost radi umnozavanja spisa. U Hilandaru rade najveci pisci srednjeg veka kao sto su Domentijan i Teodosije. U toku cetrnaestog veka razvija se hilandarski skriptorijum do vrhunca. Pored hilandarske skole, istice se i karejska pisarska radionica u kojoj radi starac Teodul, koji obnavlja kelije i prepisuje zitije svetog Save od Teodosija. U red znamenitih pisara monaha da pomenemo Damjana, Jova, Dionisija, Josifa, Marka, Atanasija, igumana Doroteja, proigumana Timoteja. Rukopisi ovih pisaca popunjavali su ne samo hilandarsku biblioteku, nego se nalaze u bibliotekama Pariza, Beca, Moskve, Petrovgrada, pa cak i u dalekom Novosibirsku. Arhiepiskop Danilo, kao zitelj manastira Hilandara i Kareje, ostavio je znamenito delo Zivoti kraljeva i arhiepiskopa srpskih. U Hilandaru je pisao i patrijarh Jefrem.

  Kraj srednjevekovnog razdoblja obelezen je u knjizevnom zivotu Hilandara intenzivnim prepisivackim i prevodilackim radom. Tada se prevode dela savremene vizantijske teologije i asketike (Grigorija Palame, Grigorija Sinaita, Kalista i drugih), a isto tako i dela ranovizantijske knjizevnosti koja su sa ishihastickim pokretom u Svetoj Gori dospeli u centar paznje. Tu se istice prevod spisa Pseudo-Dionisija Aeropagita, delo ranovizantijske mistike i religijske filozofije, koje se veoma mnogo naslanja na neoplatonicare i helenisticku misao. Ovo delo preveo je Srbin, starac Isaija, po zelji serskog mitropolita Teodosija uoci same Maricke bitke 1371. godine. Na zavrsetku prevoda starac Isaija ostavio je i spis o Marickoj bici.

Turska okupacija

  U petnaestom veku, zajedno sa svim balkanskim zemljama, pod turskom okupacijom nasla se i Sveta Gora i manastir Hilandar. Iako pod okupacijom, Hilandar vrsi izvanrednu misiju u smislu odrzavanja duhovne i nacionalne svesti. U ovakvim prilikama, Hilandar trazi nove politicke i ekonomske oslonce. To se pre svega odnosi na vezivanje manastira za pravoslavnu Rusiju i Rusku pravoslavnu crkvu. Najpre mati Angelina Brankovic moli ruskog velikog kneza Vasilija Ivanovica da zastiti manastire Hilandar i Rusik. Vec polovinom sesnaestog veka, delegacija manastira Hilandara, na celu sa igumanom Pajsijem, odlazi u Moskvu i moli cara Ivana Cetvrtog Vasiljevica (Ivana Groznog) za zastitu i pomoc. Delegacija je ovom prilikom predala caru krst svetog Save i ikone svetog Simeona, kralja Milutina i kneza Lazara i delove mostiju svetog Stefana arhidjakona i prvomucenika. Car Ivan Cetvrti intervenise kod turskog sultana i trazi olaksice za Hilandar. Sa svoje strane, daje dozvolu za skupljanje priloga po Rusiji, i sam poklanja bogate darove za manastir. Najvazniji rezultat ove hilandarske misije u Rusiji bila je careva dozvola da se u Moskvi otvori Podvorje manastira Hilandara. Ovu odluku Ivana Groznog potvrdili su kasnije i ostali ruski carevi: Fjodor Ivanovic, Boris Fjodorovic, Mihailo Fjodorovic, Aleksije Mihailovic, kao i Petar Veliki. Pokloni i darovi koje su cinili ruski carevi zaista su bili carski i oni su i danas prisutni u Hilandaru.

Nasledje Hilandara danas

  Manastir Hilandar danas, za sveukupno srpsko bice, koje je mozda vise nego ikada u istoriji ugrozeno sa svih strana, znaci mnogo. Hilandar je jedino mesto kod Srba gde se osam stotina godina svakodnevno, po dvanaest sati, moli, onako kako je rekao i odredio niko drugi nego sveti Sava. Osam vekova se svakodnevno sluzi sveta Liturgija i prinosi beskrvna zrtva. U ovim danasnjim teskim vremenima, koja proigravaju sudbinu srpskog naroda, manastir Hilendar i njegov ktitor sveti Simeon - Nemanja, nedvosmisleno svedoce cija je zemlja Kosovo, ko ima tapiju na nju. U svojoj hilendarskoj povelji, ktitor Simeon kaze: "...Izidjoh iz otcastva svoga u Svetu Goru, i nadjoh manastir nekada bivsi zvani Hilandar, Vavedenje Svete i Preslavne Bogorodice, gde ne bese kamen ostao na kamenu, no sasvim razvaljen. I potrudivsi starost svoju, uz pomoc sina mi velikog zupana Stefana, udostoji me Vladika da mu budem ktitor. I delove njegove unistene potrazih i obnovih ga po volji Vladicice Bogorodice. I posto isprosih parike od cara u Prizrenu, dadoh od njih manastiru u Svetoj Gori Svetoj Bogorodici u Melejama: sela Neprobista, Momusu, Samodravi, Trnje, Reptivsicu, Trnovac, Hocu i Drugu Hocu i druga. I sve sto dadoh manastiru u Svetoj Gori, da ne treba ni mome detetu, ni mome unucetu, ni mome rodjenome ni mome drugome. Ako li ko ovo izmeni, da mu Bog sudi i da mu je Sveta Bogorodica suparnica na strasnom sudu onom, i ja gresni Simeon..."

  Sta nam jos svedoci Hilandar danas? Kao sto pise Milan Kasanin, Hilandar i sada, sa svojim zidinama, pirgovima, konacima, crkvama, ikonama, iluminiranim rukopisima, poveljama, docekuje posetioca u krugu tako sjajnih, tako raznovrsnih arhitektonskih i slikarskih spomenika, takvih knjizevnih i muzickih srednjevekovnih dela, u kakvom ga ne moze docekati nijedan srpski grad i manastir. "Nismo mi, trazeci izlaza na svetsku scenu, uzalud isli od Studenice do Hilandara, i od Hilandara do Sentandreje, ni sejali putem samo kosti, sejali smo i misli".

  Hilandar, srpska svetinja izvan nasih nacionalnih prostora, ostao je, kako to rece ne tako davno Matija Beckovic, i izvan nasih razdora i svadja. Jer niko nije bio tako smeo da polaze pravo da Hilandar bude samo njegov. "Hilandar je tamo gde nema stranaka i partija. Hilandar je mesto gde i danas posle osamstotina godina rukovodi niko drugi nego sveti Sava. Hilandar je mesto na kome se ne radjamo nego samo umiremo i jedino postojimo. Hilandar je ostao nerazoriv temelj i zenit duhovnosti srpskog pravoslavnog naroda i zivi izvor ciji nas oganj obasjava."

prof. dr Stanimir Spasovic