Iz predavanja arhimandrita Pajsija, dugogodisnjeg igumana
manastira Hilandara, prilikom gostovanja u Eparhiji kanadskoj,
novembra 1998. godine

  Neko ko zivi i raste na ovom nasem, balkanskom podneblju, mora biti "vocka cudnovata", kako kaze Njegos, da bi sacuvao i svoj unutrasnji i narodni identitet. Mi Srbi zivimo na geografskoj vododelnici izmedju dva sveta, primecuje o. Justin Popovic, izmedju dve kulture, izmedju Istoka i Zapada. Nasa narodna dusa, kaze on, poslana je u ovaj zagonetni svet i receno joj je: zivi na ostrici maca. Nas rastrzu dva sveta, nasa dusa "mora biti heruvimski vidovita i serafimski sluhovita da bi mogla poci i ici putem koji nece zavrsiti njenom smrcu".

  O tome vladika Nikolaj pise: "Nista nije nesnosnije nego nalaziti se izmedju. Ako bi se idejni tj. pravoslavni Balkan pokorio zemljopisnom Balkanu i ostao izmedju Istoka i Zapada, licio bi na onog magarca iz bajke koji je crkao od gladi izmedju dva plasta sena... Balkan ili ce lipsati od gladi izmedju Istoka i Zapada ili ce ga jedna od tih sila ajkulski progutati, ako se ne bude uzdigao izmedju Istoka i Zapada".

  Sta to konkretno znaci, i koja je to sila koja Balkan drzi iznad i cini da ne bude odnesen suprotstavljenim vetrovima sa Istoka i Zapada? Ta sila je vera pravoslavna. Pravoslavnom Balkanu nije bilo lako odrzati veru, niti bilo, niti jeste. Vazda raspet izmedju Istoka i Zapada, vazda prometan i prijemciv i za jedno i za drugo, Balkan se pretapao u svakojako sarenilo boja. Utkali su se u nasu narodnu dusu mnogorazni uticaji, bojili nas, tkali i razatkavali.

  Gde smo to mi u odnosu na Istok i Zapad? U skoro izdatoj knjizi Sv. Sava u srpskoj istoriji i tradiciji, Sima Cirkovic je, iz sacuvanih dokumenata o sv. Savi i sv. Simeonu, iz Domentijanovih i Teodosijevih dela, izdvojio mesta na osnovu kojih mozemo zakljuciti kako su oni i njihovi savremenici videli sebe i polozaj svoga otacastva u odnosu na Istok ili Zapad.

  Teodosije Savu naziva "zapadnim arhiepiskopom", zemlja Simeonova i Savina je kod Domentijana i Teodosija "zapadno otacastvo". Kod Teodosija nalazimo cak pojam "nasa zapadna crkva". Kod Domentijana sv. Sava se u molitvi obraca Bogu recima: "Udostoj i mene da tekavsi na istok u Sveti Tvoj Jerusalim... i na kraju da se smeloscu prema Tebi vratim na zapad i silom Svetoga Duha Tvoga prosvetim narod Tvoj koji je zabludeo neznanjem Tebe istinitog Boga i da nedostatke ovog bozanstvenog ucenja u mome otacastvu ispunis kroz mene slugu Tvoga".

  Moze se reci da je srpska zemlja, u odnosu na Vizantiju koja je Istok, zapadna zemlja, buduci da je geografski zapadno u odnosu na Vizanatiju i vaseljensku patrijarsiju. Medjutim, geografska odrednica nije ovde presudni kriterijum. Kod Teodosija nalazimo sledece reci koje sv. Sava u molitvi upucuje Bogu posle prenosa mostiju sv. Simeona u Studenicu: "da kao sto si na Istoku u Sv. Gori u zemlji tudjoj, tako i ovde, jos vise na zapadu, u zemlji otacastva mojega proslavi svojega ugodnika". Sveta Gora u odnosu na Srbiju, geografski posmatrano, nije na istoku, sto jasno pokazuje da pojmovi Istok i Zapad nisu tesno skuceni u geografske odrednice.

  O dubini sadrzine ove terminologije saznajemo i iz raskosne metaforike kod Domentijana, kada govori o dolasku igumana Metodija iz Svete Gore sa Casnim Krstom koji sv. Simeon salje sinu: "Iznenada izidje kao sunce sa Istoka prosvecujuci zapadne krajeve i siljuci luce svoje u vaseljenu i osvecujuci ceo svet zrakama Raspetoga na njemu". Zemlja Hristovog zivota i stradanja, dakle, predstavlja Istok po prevashodstvu. Tamo je "Istok istoka", kako ce reci Domentijan. Jer tamo je u telu ziveo i stradao Istocnik zivota, davalac zivota, Onaj koji nam je orjentir u svemu i Koga jedinog registruju kompasi nasih dusa kao istiniti svetionik.

  Nasuprot Njemu, koji se u telu rodio i raspet bio za nas, o nasu narodnu dusu se otimaju zapadni principi zivljenja i poimanja stvarnosti. Zapadna kultura, umesto na Bogu-Hristu, pociva na coveku kao temelju i kriterijumu svega. Covek je merilo svih stvari, vidljivih i nevidljivih. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono sto on proglasi za istinu, smisao zivota je ono sto on proglasi za smisao... Kratko receno, covek je sebe proglasio za boga i kao takav boguje naukom, tehnikom, filosofijom, kulturom, umetnoscu, politikom, modom. Cilj mu je da boguje po svaku cenu - kako kaze o. Justin - "makar macem i ognjem".

  Treba se osloboditi Boga - to je javna ili potajna ceznja mnogih neimara zapadne kulture. Ona na tome radi kroz humanizam i renesansu, kroz naturalizam i razbaruseni romantizam, kroz pozitivizam i agnosticizam, kroz racionalizam i voluntarizam, kroz parlamentarizam i revolucionarizam. Zapadnom pogledu na svet zato nedostaje potez ka celini uopste i smisao za apsolutno, nedostaje celina osvedocenja, a sa najvisom snagom osvedocenja i najvisa snaga verovanja.

  Sta je covek koji porice Boga, kao dusu svoje duse? Sta je covek koji porice dusu u sebi i usvetu oko sebe? "Nista drugo do uniformisana ilovaca", odgovara o. Justin. Jer covek, stvoren od Boga, ne moze da ne oseca nedostatak Boga, ne moze da ga unutarnje ne zeli. I mada je progres novog doba doneo mnoga sredstva za zavaravanje, ipak se mucnina koju donosi "progres" bez Boga ne da prikriti. Tu muku evropskog humanistickog progresa osetio je i umetnicki izrazio poznati cehoslovacki pisac Karel Capek u jednoj svojoj tragediji, gde nalazimo sledeci dijalog:

A: Ima li Nana nekakav molitvenik?
B: Ima jedan vrlo veliki.
A: A u njemu se, sigurno, nalaze molitve za razne situacije u zivotu? Protiv nepogoda, bolesti...
B: Da, protiv iskusenja, protiv poplave...
A: A protiv progresa, ima li?
B: Cini mi se da nema.
A: Steta!

  Coveka je odvajkada mucilo pitanje besmrtnosti. Svetski progres je upravo teznja da se ovlada prostorom i vremenom - no upravo on sam (progres) je taj koji najvise svedoci uzaludnost ljudskih naprezanja mimo Boga. Zato i nema zadravih plodova na granama progresa mimo Boga. Jer sta je besmrtnost? Sv. Isak Sirin kaze: "Besmrtnost je osecanje Boga". Osecati Boga znaci osecati se beskrajnim. Osecati Boga u sebi stalno, u svakoj misli, u svakom osecanju, u svakom postupku - jeste besmrtnost. Steci to osecanje Boga i znaci: osigurati sebi besmrtnost i zivot vecni. A osecanje Boga ne trpi greh, vec ga izgoni iz coveka, jer greh proizvodi smrt. Ako je u coveku zivo osecanje Boga, zivo je sa njim i osecanje besmrtnosti.

  Nasuprot humanistickom coveku i njegovom progresu, stoji Hristov covek i Njegov bogocovecanski progres. Upravo u liku sv. Save je on ostvaren. Hristoceznjivim podvizima on je pobedio zlo u sebi i postao neimar nase pobede u Hristu. Nasuprot zapadnom racionalizmu, pokazao se kao pobednik istocni misticizam. Sveti Sava je svojim zivotom osvedocio Hrista i Njegovu pobedu, pokazao i dokazao da se besmrtnost dostize jedinstveno Hristom, da je covek pravi covek jedino ako boreci se protiv zla u sebi ide na Hristom i sjedinjuje se sa Njim.

  Sveti Sava je bio jasan, kako treba ziveti i spasavati se, u Tipiku Hilandarskom, Karejskom i Studenickom, kao i u svojim besedama. Ali pre svega, jasan je svojim zivotnim primerom. Mnogi ce reci da je to njegov put, ali to nije istina; to je put svakog hriscanina. Biti hriscanin i znaci provesti zivot u podvigu i odricanju Hrista radi. Jedina razlika izmedju monaha i mirjanina je u zavetu bezbracnosti. Jer hriscanstvo je u svojoj osnovi misticke prirode i ne trpi polovicnost.

  Sveti otac nas Sava je celog zivota goreo od zelje da u potpunosti pripadne Hristu. No sudbina njegova bila je podredjena potrebama njegovih bliznjih, njegovog otacastva. Sava, tako, ne pozive dugo u Karejskoj isposnici kao sto je mislio i zeleo. Dvadeset godina je sv. Sava odbijao da se slozi sa vapajima svojih roditelja i brace da se vrati u Srbiju. Tek kad je bio primoran teskim prilikama i vizijom svoga oca, resio je da ode u svoju rodnu zemlju i to na kratko vreme. Ipak, u Srbiji ostaje punih deset godina, ispunivsi ovo vreme, kako kaze vladika Nikolaj, neverovatno korisnim i bogougodnim radom na zadovoljstvo svih, osim sebe licno: "Sto je veca dela cinio, veca priznanja dobijao, on se osecao sve vise usamljenim".

  Mi smo veoma retko skloni da primetimo veliku zrtvu sv. Save, Njegovo veliko odricanje od sebe i svoje duse radi dobra naroda. Setimo se zato Njegovih reci na saboru u Zici: "Vi svi znate kako sam ja dva puta pobegao od vas u pustinju. Vi znate takodje, da nijedna od mnogih postojecih lepota ovoga sveta nije nadvladala moju ljubav prema Bogu niti smatram da ikakvo zemaljsko blago toliko vredi, niti toliko donosi srece kao iskrena molitva Bogu. Radi vaseg dobra, zemljaci moji, ja sam ostavio moju svetu i slatku pustinju i dosao da iskljucivo spasavam vase duse. Da bih spasao vase duse, ja sam zanemario svoju. Ali ako hocete da sledite moje pouke i prihvatite zakon Bozji, spascemo se i vi i ja. Zato od vas trazim da slusate svaku rec koju vam govorim o Bogu, radi vaseg dobra".

  Sve ovo, sada, na proslavi 800-godisnjice manastira Hilandara, treba reci da bismo iz ovog ugla videli Hilandar, i ne samo Hilandar, nego i Studenicu, samostalnost nase Crkve, svo crkveno ustrojstvo i sve ono sto se ni izreci ne moze a sto nam je ostavio sv. otac Sava u nasledstvo. Jer Hilandar za sudbinu naseg naroda znaci veliku prekretnicu. Prekretnicu i pregnuce ka hristu - Istocniku zivota, pobedu Istoka.

  Nemanjicka istorija je istorija hriscanske drame u kojoj Hristos izranja kao sav smisao i sustina. Istorija zemaljskog carstva koje se privolelo nebeskom kroz svetog nam Oca i rodonacelnika Nemanju - Simeona monaha. Istorija jedne krotke i Hristom oplemenjene duse - plavookog princa Rastka - Save monaha.

  Jedna zemlja varvarska - kako su je drugi zvali, jedan divlji narod, kakvim nas i danas vide - izrodio je u svojim nedrima biser mnogoceni - voljom i miloscu Gospodnjom. Pobedio je u njoj Istocnik zivota Hristos, Koji i danas pobedjuje i Cija ce pobeda i Carstvo biti u vekove vekova. U svetom Savi zbila se sudbonosna duhovna prekretnica, putokaz njegovog kretanja kroz istoriju i njegovog stvaralastva. Sveti Sava je udario zig na celokupni zivot svoje generacije i Njegova licnost se sa takvom snagom upecatila u nas verski i nacionalni identitet, da se sva nasa osmovekovna istorija moze nazvati Svetosavskom.

  Duh naseg vremena je antropocentrican, zato i neevharistijski i neliturgijski - nesamozrtven. Nije olicen bogoljubljem vec korenitim samoljubljem. Mi danas lelujamo od zapadnog novotarstva do istocnih gurua, zaboravljajuci svoje duhovno jezgro u svetom Savi. Zaboravljajuci, pre svega, sustinu svetoga Save i Svetosavlja.

  Danas se o svetom Savi govori iskljucivo kao prosvetitelju, mnogi ga stavljaju u rang Vuka Karadzica i Dositeja Obradovica, a malo se ko obazire na Savu isihastu i podviznika, sto upravo i jeste sustina Svetosavlja. Njegov opitni dodir sa Bogom, a ne gola propoved. Mi cesto na oce, kao i na celokupno svetootacko predanje gledamo zapadnjacki a ne pravoslavno. Ko ubedljivije propoveda, a ne ko istinitije zivi blize Bogu, smirenije, pokajnije, molitvenije. Jer upravo je podvig licna crta Pravoslavlja. Bez podviznistva nema ni propovednistva.

  Svetosavlje jeste Savina rec predata pokolenjima kao zapovest zivljenja i spasavanja, ali rec koja je nikla iz srca ociscenog, srca podvigom goruceg iz Save isihaste, borca za Bozije u sebi a potom van sebe. Ako se ne drzimo i ne podrazavamo zivotu otaca, ne mozemo se nazvati hriscanima, makar i najvece hriscanske istine govorili. Jer Pravoslavlje nije u reci nego u delu.

  Na dan proslave 800-godisnjice Hilandara pozivam se vas i samog sebe da uzezemo svetiljke svojih dusa i sledujemo svetome Ocu nasem Savi, da nas ne ugrabe vuci kao one koji nemaju ni roda ni gospodara.

  Tim vise vas, koji ste ovde u ovoj udaljenoj zemlji - uslovno receno udaljenoj, jer u Hristu nista nije daleko - pozivam da Hrista imamo za kriterijum zivota; Njega koji je Istocnik zivota. Ako ka tom svetilniku gredimo, nema tih strana sveta i kontinenata koji ce nas uciniti dalekim. Jer gledajuci drugacije, ukoliko bi Srbija bila zapad - kako smo videli - onda bi Kanada trebala biti Zapad zapada. A to bi bila zastrasujuca rec koja odise utiskom bezmerne daljine. Naravno, da tako nije, buduci da Gospoda Hrista imamo za orjentir bitisanja i da Njemu i za Njim idemo kao stado poslusno. U tome i jeste sila Hriscanstva, sto za njega ne postoje vremenske i teritorijalne granice, vec je sve ujedinjeno i priblizeno kroz Hrista Gospoda - Koji zivot daje, "i daje ga u izobilju" (Jovan 10, 10). U izobilju koje se izliva preko oboda i granica, koje ne priznaje okvire jedne duse, nego se preliva i obuhvata mnoge duse; obuzimajuci sve u jednotu Njegovog bica, u jednotu obuhvacenu Duhom Svetim.

  Zato se radujemo Gospodu Koji jedino tako cini. Mnogi govore o jedinstvu, ali ga samo jedini Hristos daje i moze dati. Zato prisajedinimo se Njemu kroz zapovesti Njegove i Svete tajne kojima nas je obrucio sebi. Ne izneverimo samozrtvenu ljubav Njegovu, vec kao vecne duse pripadnimo zeniku Hristu, jedinom istinitom Bogu.

arhimandrit Pajsije