|
Nikada
i ni u koje vreme istorije roda ljudskog niko nije stradao
nevinije, nepravednije i dublje nego Gospod nas Isus Hristos.
U kratkom vremenu, u toku nekoliko sati odigrala se pred ocima
covecanstva jedna tragedija od univerzalnog znacaja u kojoj se
javlja pred nama covecija slabost u svim oblicima i djavolska
zloba puna zahvalnosti, vredjanja i ponizavanja, tjelesnog i
dusevnog straha i bola. I sva ova tragedija dostize vrhunac u
najsramotnijoj smrti, u raspecu na Krstu Onoga koji je dosao
da spase i uputi na pravi put ogrehovljeni i pali rod ljudski.
To je bilo najvece i najsramnije delo ljudi na zemlji, osuditi
Gospoda i Boga svog, Onoga koji sve "bolesti
nase nosi sa sobom, i cijom ranom mi se isceljujemo"
(Isa.
53,14).
Narod neznabozacki i vladari jevrejski se ujedinjuju protiv
onoga koji je dosao da ih ucini blazenim. Njegovi ucenici ga
napustaju, Petar ga se odrice; Juda ga izdaje, a pobesneli
narod mu se ruga i uzvikuje: "Raspni
ga, raspni"!
A Hristos se u tom teskom trenutku moli za narod svoj Gospodu
Bogu Ocu svome i smireno kaze: "Oce,
oprosti im, jer ne znaju sta cine"
(Luk.23,24).
Moli se Hristos u mukama svojim za sve one kojima je dosao, za
narod svoj, za ljubav svoju. Preklinje Oca Nebeskog
Stvoritelja Vaseljene da ima milosti prema onima koji
razapinju Sina Njegovog, i protive se volji Onoga koji voli
coveka.
Sunce
se pomraci i zemlja zadrhta od straha zbog zlocina koji se na
njoj izvrsi. Preplaseni narod koji samo dan prije govorase:
"Krv
Njegova na nas i na decu nasu",
bezi bezobzirno sa Golgote, da ne bude svedok daljih izliva
gnjeva nebeskog. Bjezeci od mesta zlocina, video je narod,
Krst Hristov cak i kada mu je bio ledjima okrenut, i kada je
daleko od njega, stalno mu je izlazio pred oci i u snu i na
javi. Samo je mati Hristova Marija sa apostolom Jovanom ostala
pod Krstom gorko ridajuci za sinom svojim i Gospodom nasim.
O
kakvog li bezumlja narodnog, o kakvog li bestidnog cina, o
kakve li zalosti i tuge neprebolne. O kako stravican bese onaj
dan Veliki Petak, ako se on uopste moze nazvati dan a ne noc
bez svetlosti i sa neba i sa zemlje.
Ovo
je dan sveljudskog pokajanja; dan kada je svako pricanje
suvisno; dan kada plac treba da se cuje iz dubine duse celog
covecanstva, i da nas vodi ka izmirenju sa bozanskom zrtvom
Hristovom. O, kako bi to bilo divno kada bi se ceo Pravoslavni
rod pokajao. Kako bi onda zasijalo Pravoslavlje u svom svetom
sjaju, i kako bi tek onda zasvetlilo lice nasega naroda! Ali,
da bi se sav narod pokajao, potrebno je da se svaka pojedina
dusa pokaje. Vinograd je orezan tek kada je svaka loza
orezana, a vocnjak je okalemljen tek kada je svaka vocka
okalemljena. Tako ce se i narod preporoditi, kada se svaka
dusa preporodi. A pocetak preporodjaja jeste pokajanje. Samo
pravednici i pokajnici mogu se istinski radovati svetlom
Vaskrsenju Gospoda. Samo oni mogu videti slavu koja ih ceka
kao decu Bozju, kao sinove i kceri Cara Nebeskog. I sva
stradanja koja dolaze u danasnje vreme za njih ne predstavlja
nista u odnosu na slavu koja ih ceka.
Sto
se vise priblizavamo najvecem prazniku - Vaskrsenju Hristovom,
to sve vise osecamo da ono nije uporedivo ni sa jednim drugim
stradanjem, da je On umro kao pravednik za nepravedne, sveti
za gresnike, i da je On svojom krvlju oprao grehe paloga
sveta. Zato svi mi Pravoslavni hriscani svake godine se secamo
casnog stradanja Hristovog. Osecamo i molimo se izmirujucoj
zrtvi Bozanske beskrajne ljubavi. Zato se na Veliki Petak i
molimo raspetom i postradalom Hristu kroz pesmu: "Iskupio
si nas od praroditeljske kletve, casnom Krvlju Svojom Gospode,
na Krstu si razapet i kopljem proboden, da bi nama ljudima
izlio besmrtnost, Gospode Boze, Spasitelju nas, slava Tebi i
Tvom Bespocetnom Ocu i Duhu Svetome koji zivot daje, sada i
uvek i u vekove vekova".
Amin.
jerej
Branko Topalovic
|
