Decenija Istocnika u deceniji tragedije

  Tako iz broja u broj Istocnika, vec deceniju, osvecuje se svaki naredni i minuli period vremena, daje se smisao svemu sto nas cini onima koji, iako smo sa ognjista udaljeni ili rasterani, inojezicnicima zavedeni i bljestavilom sveta prevareni, ipak smo pred Bogom skruseni i uporni u svom pravoslavnom putu.

  Jednom mi je neko, od mnogih koji su prosli izmedju zidova moga stana, a ko je video Istocnik na stolu, prebacio mudro: "Kako mozes to da citas, sve sami zapisnici i spiskovi?" Odgovorio sam: "Trajanje. Trajanje." A znam da me nije razumeo. Iako ovaj casopis uopste ne cine samo zapisnici i spiskovi, ipak bih da kazem koju bas o tome. Spiskovi, te liste imena koja se radjaju, krste, vencavaju, umiru i ostavljaju zavestanja, a sve sto cine u stvari je zavestanje, dakle te liste zavestanja, kako se obavlja i jedino tako cuva nase bice, u stvari su vazan deo svakodnevice. To su poruke potomstvu, sazete jednostavno u imenu. Kao sto su i oni spiskovi poklanih i pobijenih, u krvolocnom pijanstvu zlikovacke strasti, neizbrisiva potvrda naseg postojanja u precima koji cute sa one strane zivota i jos ne daju da "uvri krvca iz zemljice". Oni spiskovi za koje bi potomci tih istih zlikovaca najradje da ih nema i zbog kojih bi da najradje ni nas nema. U tim proloznickim listama, i onih koji su dali i onih koji su vaznoseci se u zrtvi pali, svaki moze da nadje potvrdu sebe u delima predaka svojih.

  Svaki broj Istocnika, daleko je vise svedocanstvo naseg duhovnog i kulturnog nasledja i ko god pozeli moze da se osvedoci sa kolikom je originalnoscu obelezen svaki nas duhovni praznik i svako nase podsecanje na tragicne momente naseg opstanka. Kaze se da "Bog kusa velike, mali mu nisu vazni". Po tome mi imamo vise dokaza no iko da smo veliki narod, a time i svaki mali, obicani covek nas kusan je vise no u mnogih veliki heroj i mucenik. Od Lazara Martinovica do kneza Lazara neprekidna je lista muka i mucenika, pa je tako i u Istocniku, u brojevima 7. i 8. iz 1989. svoje mesto naslo i dostojanstveno podsecanje na Vidovdansko vaznesenje i njegovu seststotu godisnjicu. Na zalost, trapavost i nesposobnost Nepomjanikove tekuce politike cini da je tragicnost davnog Vidovdana ponovo moguca i pretnjom prisutna.

  U tome je Istocnik obavio u deset godina svoju izuzetno vaznu misiju, da se ne zaboravi ko smo, sta smo i gde smo. I sva ta imena, Matija Beckovic, Miodrag Pavlovic, Ljubomir Simovic, Milena Cvetkovic, Protojerej Dusan Dacic, te nasi svestenici, Prota Mihajlo, Prota Vasilije, Otac Milos, Episkop sumadijski Sava,... i mnogi drugi cije bi nas nabrajanje ovde dugo drzalo, svi oni uz redovnu rec Njegovog Preosvestenstva, naseg Vladike Georgija, bili su i dalje su, delom uma svoga, duhovna hrana eparhijanima, mnogima koji u ovim danima, daleko od razorenih ognjista, svaku i najobicniju rec svoga jezika docekuju i sapucu kao svetinju, dok citaju Istocnik u tisini svojih domova. Sretao sam i one koji su mi to rekli.

  I kazem, Istocnik nije samo casopis. Vremenom on je izrastao u jednu posebnu knjigu, osobenu cuvarku najveceg nacionalnog blaga - jezika Srba. I zaista je divno da je, razvijajuci se u mnogim oblastima, od broja 1. na dalje, tu nedavno u sebe ukljucio i sekciju za malisane, svoj Istocnicic.

  Bas kao sto je bio svedocanstvo podsecanja na nase drame i opstenacionalna iskusenja, kako na Kosovski boj tako i na Prebilovce i Jasenovac, i seobe pod Patrijarhom Arsenijem... tako je Istocnik bio i hronicar nase sredine, obavestavao i izvestavao o vaznim zbivanjima, pozdravio je i ispratio dolazak Njegove Svetosti, naseg Patrijarha Pavla i narocito je obavio vaznu ulogu u gradnji i podizanju ovog naseg mira pod nebom Kanade, zidanju manastira Preobrazenja Gospodnjeg, ovde u Miltonu. Za mnoge, Istocnik je bio onaj pojas kojim je Precesta Bogorodica darovala nevernog Tomu - da imaju, u svojim rukama, i reci i slike da nastojanja nisu uludo i da se podize hram, kao sto su ti brojevi Istocnika nama sluzili da se, pokazujuci ih, podicimo hramom i da je dostojan da ga pokazemo svakom ko nam dodje ili medju nas neupucen zaluta, a misleci da je on sam pocetak svega, kako to pocesto medju nama biva. Ko god pogleda aprilski broj iz 1989. i ovaj svod nad svojom glavom, uverice se u moc poduhvata zajednice, ali samo oni koji su to sve organizovali znaju muke kroz koje su prosli.

  U pocetku, poslovi na izradi Istocnika bili su zaista zadrugarski rad svih okupljenih, kako u uredjivanju, tako u slaganju, pakovanju i razaslanju svakog broja lista. Vremenom sve je postalo ozbiljnije, na majstorski visem nivou. Ostao je od pocetka nepromenjen, uvek prepoznatljiv oblik slova, afisa lista, uoblicena u pravoslavnom tonu po ideji gospodina Bate Bjelica.

  Sekcija Istocnika na engleskom jeziku, uvek je bila prigodan nacin da okruzenje u kom smo se nasli upoznamo sa sobom, poucimo ga svome i pokazemo mu da smo najmanje zlikovci koji drugome nanaose bol i nesrecu, a mnogo vise oni koji su svako zlo i nesrecu upoznali na sebi.

  Ja ne znam ni za jedan narod, ciji su potomci, kao potomci Srba, u 20. veku hodali sa licima u bukvalnom smislu okamenjenim od peska i vetra, kao sto je to bilo sa nasim precima, koji su, samo zbog toga sto su bili Srbi, prognani sa obala Dunava dodeljenim Rumuniji posle Drugog svetskog rata, u pustinje te iste zemlje.

  Ja ne znam ni za jedan narod cija su braca i sestre, rodjaci i prijatelji, u ovoj deceniji, bili nagnani da beze po modernim autoputevima, ponizavani gore no ikakva stoka, istovremeno zlostavljani, kamenovani i ubijani u bezazlenom bekstvu, praceni porugom vascelog, nazovi covecanstva, koje se time zabavljalo ispred ekrana, u bekstvu posle vekova provedenih na tlu, koje se, kada su se oni tamo naselili nije nigde nazivalo imenom te nakaznosti, koja zaista samo u svetu u kome dolarska sotona ustolicava svoju vlast, moze biti priznata i prihvacena za drzavu. I na zalost ne jedina. I to, dakle, belezenje u Istocniku na engleskom jeziku imalo je i ima svoj smisao.

  Izgledom, ili kako kazu, tehnickim uredjivanjem, bivajuci vremenom sve savremeniji, Istocnik je izrastao u zapazen casopis, i mogao bi bez zebnje da stoji u bilo kojoj knjizari, ma gde u svetu. Sudeci po njemu i po tome da je to list tek jedne od mnogih eparhija nasih, neupuceni bi se. sa pravom zapitao: "Pa kakvi su vam tek oni redovni casopisi iz kulture, umetnosti...". Odgovor koji bi dobio, znamo, ne bi mu bio prav, ali to, iako nas brine, nije nasa briga. Kada bolje pogledamo, oni koji treba da brinu i o mnogo vaznijim stvarima, koje se ticu sudbine i buducnosti naroda, ponasaju se kao da su tu da zbrinu samo sebe i svoje racune po belosvetskim bankama. Da se, zavrsavajuci ovo svoje kazivanje o Istocniku, vratim na prvi broj, gde belezeci o srpskom narodu, a navodeci da je to iz izvora starog sto godina, dakle danas vec sto deset, u Prvoj rijeci, Preosvesteni Vladika Georgije kaze: "Takav narod i pri najtezim promjenama ne da se lako izbrisati sa vjetske pozornice, nego naprotiv jaca i napreduje, te je uvijek pripravan, da diktira on vremenu, a ne vrijeme njemu".

  Narod je to koji je dobro poznavao veliki harambasa Stanoje Glavas, a koji je, posto je bio, u Orascu, izabran za vodju prvog ustanka to odbio, govoreci da je lako voditi hajducku druzinu, ali ne taj narod i da za to treba neko cvrsceg srca i puno mudrosti u osecanju za pravicno. Narod je to koga su, na zalost, u slavu mogli jedino da vode oni sinovi, koji u ime opsteg dobra i opstanka, nisu imali milosti za svoje oceve, ljudi kao Car nas, Dusan Silni, kao Vozd nas, Karadjordje.

  Za takav narod, sa blagoslovom Vladike Georgija, i uz pomoc svih koji su dali doprinos, list je krenuo pod urednistvom prote Vasilija Tomica, coveka za koga me vezuje iskreno prijateljstvo i ovo kazem sa ponosom. Zatim je u periodu od 8. do 15. broja list uredjivao otac lazar Vukojev, da bi potom posao opet nastavio otac Vasilije.

  A za takav narod, verujte mi, nije zaista ni lako, ni zahvalno praviti list. Jos manje je zahvalno ciniti nesto vece i teze.

  Verujte meni, jer to je moj narod, jedini narod kome pripadam, jedini narod koga poznajem bolje no ijedan drugi, jedini narod kome sam spreman da otrpim sto drugom ne bih. Poznajem taj narod iznutra, iz njegove duse, a dusa naroda jezik je tog naroda.

  Kao obican, mali, pripadnik tog velikog naroda kazem: za Istocnik - hvala svima, hvala ocu Vasiliju, ocu Lazaru, hvala Preosvestenom Vladiki Georgiju i dozvolite da zavrsim recima koje upucujem Istocniku, njegovim saradnicima i citaocima, recima iz Psalma 92, kojima i molim za Istocnik:

"Tvoja svedocanstva potvrdjena su veoma; tvome domu pripada svetost, Gospode, na dugo vreme"

I Bog vam dao, jos najmanje deset puta ovoliko.

Radovan Gajic