Радован Гајић

КАДА САМ ГА ЗАДЊЕ ВИДЕО

„Богом љубави плаше свет,
                                                             али себе теше гордошћу
                                                             до заслепљености ума...
                                                             Сужавају простор Царства Божијег .“

Последњи пут сам видео Јуду у гаражи.
Био је и он одевен у одежду свештеника.
Свратио је да упита о неким деловима.
Није му било важно за шта су,
да јесте и ја бих запамтио шта је тражио.
Била му је важнија
ватра унутрашње мисли којом је био гоњен.
Видео сам му
по образима загаситу таму лица.
Препознао сам
сенку издаје коју је изабрао да изврши.
Позвао сам га
да седне да коју прозборимо.
Понадао сам се
да ћемо попричати као некада што смо.
Помислио сам
да ћу му којом речју олакшати.
Заснио сам се
мишљу да ћу га окренути од намереног.
Ужурбано се
извињавао да нема времена и да жури.
Када год који
за непочинство прими паре
унапред тај се ужурба.
Тако је и Јуда отишао као да бежи.
Журио је из гараже да стигне.
Што пре на место одакле ће
током свих својих живота само
морати да бежи.

Повратак на главну страну