Насловна Саопштења Свети Ђорђе убија аждају исма Подршке) Беседе Епископ Манастир

Подсећање: Видовданске поуке у „доба атомске технике и прашумске етике“

"БОРБА БЕЗ ПРЕДАЈЕ", тема 4-ог Сабора Српске омладине у Канади
у оквиру прославе Видовдана 2012


под-тема „Како стећи и сачувати Православни идентитет у потрошачком друштву“

 

 

Предавање: Протођакон Стефан Икономовски

"Срце као символ Косовске битке"


Преузмите звучни запис (mp3 file 1:31:39)

 



 

Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа,

Преосвештени Владико, часни оци, возљубљена браћо и сестре, помаже Бог!

Народ: Бог ти помого!

У Староме Завету једна од заповести Божијих је „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“. Стари Завет је за Нови Завет оно што је тело за душу. Значи, смисао свега што је записано у Светоме Писму то је душа Светога Писма, а сама реч—што би ми рекли „црно на бело“—то је тело Светога Писма. Дубљи смисао ове заповести „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“ јесте „Поштуј Бога Оца свога и Цркву Матер своју да живиш ва вјек и вјеков“.

Сви ми имамо оца и мајку по телу, и отац и мајка по телу свима нама су различити. Али само нам је Један Бог Отац свију и само нам је Једна Мајка Црква свију. Њих поштујући ми имамо наду на живот вечни. И још... рећи ћу нешто што сви ми добро знамо и осећамо—ми смо се управо сада скупили под кров родитеља, оца нашег духовнога, Преосвештеног Владике канадског Георгија. И посебна је радост као што и читамо у псалмима „Шта је оно што је Богу угодно и радосно, а то да браћа живе заједно“ (види Пс. 132, Св. Атанасије Велики – тумачење Псалама).

Сам је Господ Бог заповедио да се сви ми скупљамо на заједничке молитве и ми то увек чинимо кад год се служи богослужење у храму. Али и ови сусрети у којима ми продужавамо Литургију и ван самога храма су неопходни за спасење. Јер по речима светога оца нашега Јустина Ћелијскога „нико се не спашава индивидуално“, тачније „сви се ми спашавамо саборно“. И зато су ови Сабори изузетно важни.

Размишљајући о данашњој теми—која је у време када сам разговарао о предавању са братом Слободаном била—„Како  сачувати Православни идентитет у потрошачком друштву?“, прва помисао била је па можеш да сачуваш само оно што имаш, ако га немаш... о чему ми то причамо? Тако да треба кренути од онога „како стећи Православни идентитет у овом потрошачком друштву па онда га сачувати“.

Е сад, одговор је исти у свим временима јер је управо Господ Исус Христос исти и јуче и данас и довека, а то је пре свега једним врлинским животом, животом у Цркви, испуњен, прожет светим тајнама, а онда имамо заиста и право да се надамо на спасење. Јер у једној прилици, свети владика Николај—тај превелики стуб Православне Вере који је Господ Бог подигао у роду нашему у ова задња времена—обраћа се некима који онако несмотрено рачунају на изобиље милости Господње, а притом не труде се да је заслуже, и каже: „Кад Бог ангеле низвргну у мрак паклени, и народе потопи потопом, и градове огњем сажеже - чему се ти надаш грешећи, непрестано грешећи и од греха неодступајући? У милост Божју, велиш? Но зар је Бог милостивији сада него што је био онда? Зар се Бог мења као човек? Не надај се без мере, него према мери твога труда око поправке живота нека буде и нада Твоја. Ваистину велика је милост Божја, дуга је трпљивост Божја, безгранична љубав Божја. Гле, Бог Тебе више милује и љуби него ти сам себе; и већма ти Он жели спасења него ти сам себи - но ко се до крајаруга милости Божјој; ко се до краја исмева над стрпљењем Божјим; и ко се до краја противи љубави Божјој, хоће ли га Бог силом увести у царство Своје, и учинити суграђанином ангела и светитеља?“

Ако се ми трудимо да поправимо онај живот у греху, да га превазиђемо, да себе преобразимо уподобљавајући се Ономе који је Образ и Прволик—самоме Господу Исусу Христу—онда имамо заиста и право на наду, право на милосрђе Божије. Јер Господ Бог није само добар и милосрдан, па сад по доброти својој жели да свако буде спашен—то је Божја воља, да се свако спаси—али Он је истовремено и праведан, па неће благодат Божја силом спасавати онога ко сам одбија Господа Бога и заједницу са Њим...
...

Садржај и одломци са предавања:

...  (6:06)

... Лик Божији у човеку – душа

... Стицање подобија Божијег – карактера Господа Исуса Христа

... Духовни човек све око себе прима на духован начин, ... пропушта кроз филтер духовног расуђивања и у свему налази користи за душу своју

... Страх Божји је почетак мудрости... Врлине оплоде срце које тако стиче плод Вере.


О једном симпозијуму у Монтреалу и исповедању Православне Вере  (10:18)

Сећам се једног нашег брата у Христу и једног предавања врло сличне теме које је било одржано у Монтреалу 2004-2005 године, незнам тачно. Предавање је било одржано у оквиру симпозијума Православне катедре универзитета Шербрука, а било је на теми „Идентитет Хришћана и континуитет од Старог Завета у Новом Завету итсл.“. Главни предавач, на моје изненађење, био је један римокатолички професор Кененгизер. Ја за њега нисам дотад чуо икада, али био је најављен као врх врхова у римокатоличкој теологији, иначе професор у Монтреалу - Немац пореклом. Његова основна теза била је да сада ми Хришћани у ова последња времена= потрошачко друштво, ми смо изгубили свој идентитет, ми лутамо и због тога имамо много проблема...

И сад, оно што желим да потенцирам овде је: један наш брат изађе из публике хтео је да да коментар и почео је наводећи Паримеје који се читају на све Богородичне празнике. Обрати се свима, све нас поздрави и каже: читамо на све Богородичне празнике у Паримејима „поучи мудрога и заволеће те још више, поучи лудога и замрзеће те. Али,“ каже „ја се надам да ако већ нисмо мудри да бар желимо да постанемо мудри и зато желим са вама нешто да поделим...“

Рече он: „исповедам и не одричем да сам ја Православни Хришћанин и у томе је сав мој идентитет“. То је већ све нас одмах дојмило. „Православно Хришћанство је сав мој идентитет. Али потпуно разумем, то је сасвим разумљиво, да они који себе називају Хришћанима, а да су притом одступили од својих православних коренова да они неизоставно имају кризу идентитета“. Говорио је једном римокатолику. „Још разумем“, каже, „да они који себе називају Православним Хришћанима јер су то крштењем, а притом не живе православно тј. својом Вером, разумем да и они имају кризу идентитета. Јер Православље је живот, и неможеш бити Православан, а да то не потврђујеш у пракси свакога дана, свакога часа, сваки тренутак времена“. „Речи моје Дух су и Живот“, рече сам Господ Исус Христос... То је на све нас оставило један утисак и на основу тога ја бих сад желео да наставим ове духовне разговоре са вама. Значи, како у овоме свету у овоме времену стећи пре свега Православни идентитет, да би онда могли и да га сачувамо до краја и на тај начин да будемо спасени...?

Сврха и циљ подвижничког живота свих Православних Хришћана

Рече и сам Господ: „Ако ко хоће да живи побожно биће гоњен. Ако моју реч одржаше и вашу ће одржати“. Неизоставно из овога следи да је живот свих нас Православних Хришћана подвижнички. То је оно са почетка (предавања) када је свети Владика Николај рекао: „ако се ти не трудиш да поправиш свој живот како се уопште надаш на милосрђе Божије?“
Значи живот нас Хришћана у овоме свету је неизоставно подвижнички. Он има своју сврху и има свој циљ. „Сврха подвижничког живота јесте стећи Царство Божије, а циљ којим се та сврха остварује јесте очистити срце.“ То је први корак, неможе се стећи Царство Божје нечистог срца јер светлост не обитава тамо где је тама, светлост одгони таму. И Бог који је Светлост од Светлости неће Он да се усели у нечисто срце. А да би се то срце очистило, каошто нас свети оци поучавају и међу њима Свети Максим Исповедник у гласовитом делу „Мистагогија= Тајноводство“, да би се срце очистило неопходно је да човек чини добро...


О разумној души по Светом Максиму Исповеднику   (15:35)

О истинском= суштинском Покајању

О Житијама Светих: овоземаљска занимања нису препрека него помоћно средство за остваривање циља и сврхе подвижничког живота


О Косовској битки у срцу сваког Православног Хришћанина    (25:56)

Срце је један чудан орган. Рекло би се мали орган, ал' се у њему ипак одвија „невидљиви“ рат.

Пре свега имамо ово срце физичко које пумпа те животне сокове свуда у телу, и уколико оно престане са радом овоземаљски живот човека се прекида. Није то случајно, све што је видљиво нама је дато због нечег невидљивог. И оно видљиво уствари је откровење оног што је невидљиво.

Срце, када ми кажемо срце у православном подвижништву, ми мислимо унутрашњи човек – метафизички центар бића човековог који је душа и тело. Значи срце, тај унутрашњи човек, у њему се одвија непрестани рат. Какав је то рат? - Рат помисли, рат жеља... Господ Бог је рекао да човека неће упрљати оно што улази на његова уста него оно што изађе из уста, јер језик говори оно што је садржај срца. Ако је ризница твога срца пуна доброте то ће и језик потврдити. Ако је ризница срца, то благо његово, ако су неке бриге овога света које су искључиво материјалне природе то ће опет језик потврдити. И онда ту излазе све нечисте помисли каошто их Апостол и набраја у Светоме Писму.

Унутрашњи рат, непрестани рат, то је тотални рат, док ми спавамо он се и даље одвија у срцу човековом, то ваистину јесте истинити символ Косовске битке.

На једној страни имамо Благоверног Кнеза Лазара и витезове Крста—оне који су устали за Крст Часни и слободу златну. А на другој страни имамо мислене Турке и Арнауте, и ако хоћете и духовне Јудеје, који покушавају да овладају срцем човековим и да га поробе. Јер духови злобе знају да ће други долазак Господа Исуса Христа настати онда када се замени број отпалих духова са Небеса са бројем оних који се спасавају. Јер први револуционар= први бунтовник без разлога био је анђео. Он је био свети арханђео и постао је оно што није био—постао је непомјаник—тиме што је узгордивши се, свестан моћи коју је од Бога добио, хтео је да себе гради изнад самога Бога.

На жалост људи који живе у овоме свету уколико не маре за спасење својих душа, уколико вежу своје срце за овоземаљске разноразне бриге, а њих је напретек, они неће бити свесни свога достојанства, неће бити свесни свога призива, неће бити свесни те Косовске битке унутар себе и они ће неизоставно бити побеђени и на крају скончаће тамо где није воља Божја, али јесте њихов избор.

Значи ко је тај Благоверни Кнез Лазар у срцу човековом? - Може се слободно рећи да је он образ ума...
...


О лутању ума и потреби да се он спусти у срце, о насушној потреби да се помрачени ум смири покајањем да би се исцелио од сусрета са Богом у срцу  (30:20)
...

34:31

То срце, у њему је Цар Лазар—који је символ Правоверног Ума—и у њему је војска витезова Крста која се пре битке причестила. Значи сви ови витезови пре самога боја сјединили су се са Господом. Свако од њих претставља помисли које ми имамо у срцу= чисте помисли, оне које су од Бога, оне које су се са Богом сјединиле, оне које човека узводе у спасење, то је та благоверна војска Цара Лазара.

А опет све оне помисли, ти мислени Турци, Арнаути и Јудеји, који покушавају да душу заробе разним бригама овога света, е сад то су помисли главних страсти зла. Има 8 главних страсти зла, а остале су изведене од њих, све њихове комбинације. Мислим да су неки од светитеља набрајали око 260 изведених страсти зла од оних 8 основних...

О борби са осам главних страсти зла  (35:50)

О васпитању деце и „одраслих“ у Цркви која је наша духовна Мајка  (48:23)


Како сачувати Православни идентитет, одговор Светог Владике Николаја (52:39)

15. Писмо једном патриоти који каже: Довољно је бити добар Србин а вера је споредно

„И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. Но не смем да кажем као ти: вера је споредно! Јер би ме сви Срби утерали у лаж.

Добар си Србин, ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба.

Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином, онда си само једна чувена фирма на празном дућану. А то, мислим, не желимо ни ја теби ни ти себи.

Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и рећи једној овци: буди ти само угојена а паша је споредно!“

Суштина нашег Православног идентитета који се у роду српском изједначава са Српством јесте живот у Православној Вери.
...

Други пример Православног идентитета: Ава Јустин и полицајац-удбаш

Трећи пример Православног идентитета: бака и Бугари


О томе да Православни истинујући у љубави сведоче оно што Вером и опитним искуством знају

Разуместе ли сада одоговор Аве Јустине полицајцу-претиоцу...? А како знамо да је Свети Владика Николај у праву? – Ми православни, то једноставно знамо по Вери и опитном искуству своме, то истинујући у љубави сведочимо...

Основна разлика између нашег Светог Православља и свих осталих религија, филозофских праваца, верских убеђења и идеолошких схватања јесте у томе да ми у Православљу истинујући у љубави сведочимо. Позвани смо да будемо сведоци Васкрслога Христа. Ови остали, они најчешће маштају палим људским разумом који се назива „хуманистички рационализам“ чак и у својој усавршеној форми.


Светитељ је једини бренд Православља

Како каже Преподобни Отац наш Јустин Ћелијски, док они производе гомиле књига ми православни производимо светитеље. Значи, једини бренд—опет да искористим термин из потрошачког друштва—Православља јесте светитељ! То је бренд Православља – светитељ! Нико други тај бренд нема! Зато и у самом тропару Проподобног Јустина Ћелијског каже се „показао се јеси жива књига Духа“ (Светога Духа). Он је животом својим постао жива књига Светога Духа. Има једна икона Светога Јустина где он овако гледа у тебе и пише Житија Светих. Погледај у ту икону и он ти као каже „пишем синко, само ти настави да живиш како треба“. Својим животом, сваким даном, шта год чинио, шта год радио, где год био, где год те Господ Бог поставио, имаш све могућности које су ти од Бога дате да потврдиш своје определење за шта? - за Царство Небеско!

Свети наш Владика Николај утврђујући нас у Вери додаје, да је Православна Вера сва од неба и сва небо; остале су вере, мање или више, мешавина неба и земље, мешавина греха и светиње. Зато се Православље и неможе научити из књига, каошто видимо из многобројних примера старозаветних и авај, новозаветних фарисеја: јер Православље није мртво слово на папиру, него је живот—по сведоштву самога Христа Спаситеља Речи моје Дух су и Живот  (Јв. 6, 63)—и учи се и узраста праксом, целокупним животом по светом Еванђељу, тј. држањем заповести Божијих.


О Косовском завету у срцу

Човек на свом боготражитељском путу од небића, бића, до свебића, или од несвесног, свесног, до светог, у једном тренутку—којег Свети Владика Николај назива „дан први“ –у свом срцу препозна одраз Косовог Поља.

Тада се и он—као и Свети Цар Лазар—сусретне са дилемом „којем се приклонити царству...?“

Јер гле, схватио је да Косово Поље заиста није тек географски простор, већ сам метафизички центар бића сваког правог Србина, истински символ сваког православног срца. И да управо свако понаособ, уз саборну помоћ Цркве Христове, мора пре или касније ући у своје срце као на Косово Поље и потврди завет Светога Цара Лазара да је „земаљско за малена царство, а Небеско увјек и довјека“.

Јер онај ум твој у оном твоме срцу у тој битки на твом Косовом Пољу он мора да потврди, ако си ти искрен у намери да будеш Православан, он мора да потврди на делу твоје определење за Царство Небеско. Нико неможе служити два господара. Неможеш служити Цару Небескоме и Мамону.  


О милосрђу и радосном давању= даровању   (1:02:18)

...


Неопходно је обући се у свеоружје Божије да би победили у борби унутар свог срца

1:04:55 Унутар свога срца да би смо извојевали победу у тој битки на Косовом Пољу треба се обући у свеоружје Божје. Ставити на себе оклоп Правде, узети штит од Вере, обући ноге у припреми за проповед Јеванђеља мира, узети у десници духовни мач, а то је Реч Божја... па да ум уз помоћ врлина удари и посече мислене турке, ту децу Вавилонске злонесрећнице Гордости и Непомјаника оца свих лажи. Тада човек заправо схвати да „Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама“ (Лк. 17, 20-21).

Свети Оци су говорили, шта год ти чинио увек имај потврду оног што чиниш у Светом Писму и Светом Предању. Неопходно је изучавати Свето Писмо и Свето Предање, не тек немарно га читати да би ја испунио своју норму за данас. Удуби се у смисао тога што је написано и читај га онако како га Црква чита, тј. тумачењем Светих Отаца. Не да га ти тумачиш сам по себи, јер да не буде да на тај начин стекнеш ум протестаната...
...


У књизи житија Старца Пајсија Светогорца, он каже

„Благодат Божија је скупа ствар. Да би дошла и настанила се у човеку, треба да га нађе да се по Духу слаже са Богом. Човек треба да уложи (исцрпи) све људско. А ми желимо да Божанска благодат дође и ослободи нас од слабости без борбе. Да би се Дух Свети настанио у човека, неопходно је много самоодрицања, много часног надметања, смирења, господствености, жртве. Духовни живот није ужитак. Христос је поставио утикач, али наши гајтани су зарђали, те не примају Божанску благодат. Очистимо гајтане од рђе, потрудимо се да познамо себе, одсецимо страсти, стекнимо врлине и нас ће посетити благодат Божија.“

Заиста могли би смо (да поновимо) као што и рече Свети Апостол Јован Богослов, „када би ми испричали у Светоме Писму све оно што је Господ Исус рекао и учинио, мислим да све књиге ни би у цео свет стале“. Ваистину Он који је Реч Божја и Он који је нама дао могућност да посредством речи показујемо да смо Његови, Он Благи Бог, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, нека свима нама подари срце скрушено и смирено, да би се у Њему занавек настанио са Пресветим и Животворним Својим Духом и благодаћу Господа Бога Оца, молитвама Пречисте Своје Мајке Богородице, Светога Великомученика и Победоносца Георгија, Светога Саве, Милоша, Југовића и Мајке Јевросиме, Светога Великомученика Лазара и Свих Косовских витезова Часнога Крста, и Свих Светих, на спасење душа наших и живот вечни. Амин, Боже дај и слава Богу за све!

Питања и одговори

1. Неки кажу да је самољубље мајка свих страсти зла= срж њихова, а други да је то гордост. Ко је у праву?

2. Да ли нас послушања која имамо онемогућавају у жељи за молитвенији живот?

3. Да ли су деца родитеља Срба у расејању која нису научила српски језик Срби, или су само српског порекла?


Срце као символ Косовске битке - преузмите (mp3 file 1:31:39)


Отац ђакон Стефан Икономовски

Субота 17./30. јун 2012. Лета Господњег

Дан Светих мученика Мануила, Савела и Исмаила и Преподобног Пиора Отешелника

Библиотека Манастира Светог Преображења у Милтону, Онтарио
Српска Православна Епархија канадска

Повратак на главну страну