Насловна Саопштења Свети Ђорђе убија аждају исма Подршке) Беседе Епископ Манастир

Нове манипулације чињеницама из сједишта Епархије канадске

Као донедавни администратор свештеничког здравствено-пензионог фонда Епархије канадске осјећам обавезу да проговорим коју поводом писма доспјелог у јавност са званичне електронске адресе Епархије, а у којем се износе неистине о начину вођења тог фонда, и скенираног материјала уз то писмо.

Не чиним то да бих бранио себе или правдавао оне који су доносили одлуке везане за пословање фонда јер за то нема разлога, него ради оних чија су се имена и приватни подаци овим крајње ружним чином нашли на увиду јавности. Нећу посебно коментарисати несхватљиво и очигледно огрешење о законе ове државе који, у интересу заштите приватности информације, не дозвољавају овакву врсту понашања. О објелодањивању имена и финансијских информација, поступку који само показују ниво и начин управљања Епархијом од стране садашње администрације вођене памећу Василија Томића, вјероватно ће имати шта да кажу они чија је приватност овим чином угрожена. 
Оно што јавност треба да зна јесу стварне чињенице које стоје иза  “интересантног и жалосног сазнања” о којем нас информише званично лице из Епархије. Не знам колико су “сазнања” која се наводе “интересантна” онима којима је порука била тобоже намијењена – свештеницима Епархије – јер вјерујем да за свештенике ту нема ничег новог. Оно што је истински жалосно јесте само то што се садашња администрација бави продавањем магле јавности како би се пажња скренула са других ствари, са конкретних чињеница чија непобитност очито задаје бол некима међу њима, и што је при томе спремна да безочно насрне на незаштићене који са свим тим немају ништа.  
Већи дио “сумњивих” одрезака чекова које је званичник Епархије дао на увид јавности односи се на исплате удовама свештеника. Свештеници Епархије добро знају да је 2006. године, одлуком комисије која руководи фондом (чине је три свештеника, од којих је један и потписник чекова фонда), ријешено да се оним удовама свештеника које су незбринуте, исплаћује симболича помоћ у износу од $150.00 мјесечно, што чини $1,800.00 годишње. Три удовице примале су редовно ову помоћ. Све исплате приказиване су и у извјештајима, ту није било никакве тајне нити разлога да се од тога прави тајна. Напротив, било је само разлога за опште, дакле јавно задовољство. И пословањем фонда, тј. чињеницом да је претекло средстава и за овакав гест, и тиме што се води брига, макар и у скромном виду, о удовицама почивших свештенослужитеља.  

Укратко, примједба о “нечовештву” упућена са званичне адресе Епархије канадске сваког нормалног човјека вјероватно може једино да води управо ка извору са којег та примједба долази. Трагично је што је ријеч о лицу у мантији које је овим показало свој стварни однос према братији и њиховим породицама. Што се Владике Георгија тиче (а и тадашњих чланова комисије фонда), мислим да све наведено само говори о супротном – иза сваког овог чека стајали су човјештво и брига за цјелокупно братство у времену које је, на жалост, иза нас, и у којем је ова Епархија функционисала као сложна фамилија.

Исто образложење може се дати и за помоћ проти Суботићу који је, не својом кивицом, био приморан на рано пензионисање. Поводом ове исплате можда треба само додати и сљедеће, како не би било неспоразума: допринос фонду давале су црквено-школске општине и парохије Епархије, и средства која су током 11 година постојања фонда уштеђена (и то сви знају, поред неких $85,000.00 на оперативном рачуну, има и орочених $200,000.00) у случају распада фонда припадају онима који су та средства улагали, дакле ЦШО и парохијама, сходно улозима. Када свештеници кажу, па када то каже и лице са званичне адресе Епархије канадске, да се ради о “новцу из нашег фонда”, то се на свештенике и њихове породице односи само у случајевима и на начин како то дефинише правилник фонда, а о чему се стара поменута комисија. У сваком другом случају, односно када није ријеч о надокнади за потребе дифинисане правилником, то “наше” односи се само на оне који су средства улагали, на ЦШО и парохије Епархије канадске. Иако се, у међувремену, промијенио састав комисије, ваљда није ишчилила здрава памет из оних који воде наше локалне цркве.  

Што се тиче исплата за осигурање “владичиним пријатељима”, и ту је ријеч о неистини и дрскости неспојивој са адресом са које порука долази. Ти “пријатељи” – а то опет сви свештеници добро знају – били су гости Епархије, најчешће богослови и културни посленици који су своје програме презентовали у нашим парохијама. Дужност Епархије као гарантора за њихов долазак била је да за њих одговара и када је ријеч о сношењу евентуалних здравствених трошкова током боравка у Канади. Непријатна ситуација коју смо имали у вријеме епархијске скупштине у Торонту, 2008. године, када је наш драги гост, пјесник Зоран Костић, завршио у болници сигурно је позната свима и била је благовремено упозорење колико је ова пракса неопходна и мудра.

Не знам на шта се мисли када се говори о “пребацивању средстава” на генерални рачун “у случају да неко од свештеника добије бесплатан зубарски третман”. Ако је третман био “бесплатан”, није јасно о каквим “средствима” се онда ради и шта је то “пребацивано”. Ако је ријеч о донацији, она природно иде на генерални рачун да би се за прилог могла издати потврда за таксу. (Очито је да на званичној адреси Епархије посљедњих мјесеци, по многим питањима, влада тужна конфузија.) Ако је неки рачун за другу врсту услуга (нпр. “радови на гробљу”) силом прилика или грешком некада плаћен чеком фонда, извршена је накнадна рефундација са одговарајућег рачуна, о чему постоји евиденција а што се да лако установити. Ако је било непотпуних информација на одресцима чекова, за сваки издати чек постоји пратећа документација која је, у десетинама томова, предата садашњој администрацији 25. јуна.

Какав је духовни отац био Владика Георгије, а какви су неки од његових духовних синова – нећу да коментаришем. О томе је, сваким даном, све више сазнања пред нашим вјерницима. И тужно обраћање са званичне адресе Епархије канадске које је повод овим ријечима, сигуран сам, допринијело је да се боље види шта се крије иза покоје мантије у нашој Епархији. Овдје само желим да нагласим да се, срећом, ради о малом дијелу свештенства чији ће терор, ако се овако настави, дозлогрдити оној честитој већини. Вјерујем да је то само питање времена. Број порука које сам добио од те већине овим поводом, и брзина којом су те поруке стигле, довољан су ми доказ.

Киченер, 15. октобра 2015.

Давор Миличевић

Достављено:

Администратору Епархије канадске, Његовој Светости Патријарху српском Г. Г. Иринеју

Сајту „Источник истине“

 

Повратак на главну страну